Svođenje računa

Preživela sam dečje bolesti, nekoliko ljubavi i tugu, izdržala kad je bilo nepodnošljivo. Zakrpljena rezervnim delovima mudrosti koja nikome ne treba negde u glavi boli me često pogrešan spoj.
Hip-hip-hooray!

Ovo iznad sam napisala nekoliko godina unazad, u jednom od (brojnih) loših raspoloženja. Odnosno, ne pamtim raspoloženje ni kad sam zapisala, ali odiše cinizmom. Ima taj dah nezadovoljstva koje se navuče kao težak impotentni oblak i mrači, grmi ili duva kao da može da ubedi one ispod da nikada neće proći. Velika sila, zaista.

Preživeti  dečje bolesti je i danas sreća. Svako ko je video dete sa malo povišenom temperaturom zna šta je susret sa Strahom. Izvolite, prođite i ne obraćajte pažnju na nas, Gospodine. Prošlog leta, praktično čim smo stupile na tlo Srbije razbolele smo se. Prvo ja, zatim klinka. Ja se nakon tih dečjih bolesti skoro nikada ne razbolim, i kad malo prevagnu virusi ja imam stav divova i drugih vanzemaljca  – čudim se što se kače bezveze kad mi ne mogu ništa. Ni klinka nije često bolesna. Ali kad je temperatura tog dana krenula da raste, i raste, i rasteLjubim ruke, Gospodine. Samo recite gde uplatiti kojom  godinom života. Decenijom?  Da, svakako.
Svaki organizam koji preživi dečje bolesti zaslužuje orden, i penziju za veterane.

Ni ljubavima nisam naklonjena. Ako je suditi po onome iznad, a suditi treba, što da ne. Svi sudimo, i kad prećutimo. Ali postoji jedna među njima (malobrojnim, ja sam otporna i na takve bolesti), o kojoj nemam potrebu da pričam, ne može ni da stane u reči, jedva da staje u mene. I ako sve drugo prećutim, jednu stvar moram reći: zbog ovoga je vredelo živeti.

I krivo mi bude što naginjem cinizmu kad sam loše raspoložena, ili me nešto boli (dešava se), naročito kad me nešto povredi, jer mi je sasvim jasno da ima malo tako bogatih ljudi kao ja.

Advertisements