Čujem priča se o revoluciji

Nisam pomno pratila, ali poslednjih par decenija osim plišane češke, koja je zvučala kao privatna (i skupa) sesija u budoaru obloženom tapetama od istoimenog materijala, reč ‘Revolucija’ se javljala samo po opskurnim blogovima i kod par evropskih filosofa-marksista. Ovi poslednji su podsećali na specifičnu vrstu kućnog ljubmica koje ovde zovu ‘lap dogs’. Bezopasni su, bez izuzetka glasno kevću, i žive udobno i neurotično dembelijski razmaženi od strane razmaženih vlasnika.

Zatim su poslednjih godina krenuli otpori raznih vrsta, uglavnom lokalizovani oko okupljanja uticajnih političara iz uticajnih zemalja kojima teret upravljanja sveta po fer principu izgleda teško pada ako je suditi po tome kako izgledaju. U neka davna vremena, siromašni na ulici su se lako prepoznavali po odeći, i bili su mršavi, uglavnom gladni. Odeća je bila skupa i ona prefinjena proizvod vrhunskog zanatstva, a hrana je zavisila od vremenskih uslova i nameta, i uglavnom se slivala u bogate kuće. Danas se i bogati i siromašni slično oblače zahvaljujući masovnoj prozivodnji koja je usput izazvala smrt dobrog zanatstva, i bogati i siromašni su debeli jer ima hrane i skupe i jeftine, i napretek, i teško se može razlučiti ko je bogat a ko siromašan na prvi pogled. Vidi se ko je mlad, ili lep, visok, nizak, crn, beo, ali i te granice se brišu uz velika ulaganja i profit. Velike nade se polažu na produžetak života, mladosti, i život koji vredi živeti tj. život u kome se ima sve.

Nada ovih dana putuje u ekskluzivnom društvu. Prati je ekipa vrsnih profesionalaca, od telohranitelja do publicista, imidž konsultanata, i naravno, money. Drugim rečima, iako se priča da nas (ljude) je nada održala u nepodnošljivim okolnostima, to je primitivni marketinški trik koji sada izgleda prilično zastarelo, kako i zaslužuje. Život se održava vodom, vazduhom, hranom, i kakvim takvim funkcionisanjem organizma. Održava se i zato što se nije lako samoubiti. Nada se pametno pomerila sa teme održavanja na budućnost, gde je polje mogućnosti neuporedivo šire. Svake sezone lansira se novi trend, i biznis obećanja cveta. Nije bilo sumnje da će nada postati brend, i ko to nije razumeo na vreme moraće da sačeka sledeći krug, inkarnacije, doboša, izbora…

Endemske inflamacije otpora na ulicama potiv polisa ovih i onih obično završe sa krvavim nosevima, hapšenjima, i dosijeima, moguće i čipovima ugrađenim u probrane troublemakers, čisto da se ne povrede negde u svojim adrenalinskim erupcijama, jer neko to mora da plati – ambulantne ekipe, previjanje rana, krpljenje noseva i slično.

Kad su šarmantni momci iz ‘Occupy’ revolucije dali novu definiciju građanskog otpora i ozvaničili u psihologiji sveta brend poznat kao ‘1%’, ispalo je da su oni mala grupa ne naročito šarena. Iako su za sebe verovali da predstavljaju svet, svet nije želeo da ga oni predstavljaju. Odnosno, neko je hteo, neko nije hteo… U graji se pokret završio i sada se na Wall Street-u turisti slikaju na mestu originalnog nastanka.

Kad ljudi pričaju o jednakosti, ljudi uvek pričaju o različitim stvarima. Kad pričaju o svemu, ljudi pričaju o različitim stvarima. To je neko sigurno znao odavno, pa je stoga sloboda govora bila strogo kontrolisana. U međuvremenu je dobila novi imidž, sloboda govora, i funding pa se oslobodila, i ljudi sa njom. Sada svi pričaju, i uvek pričaju o različitim stvarima. To potvrđuje jednu stvar: dok kontrola govora ima svoju svrhu, vrlo konkretnu, sloboda govora ga nema. Možeš ali ne moraš, i verovatno nećeš.  Sloboda govora se smatra jednim od najvećih dostignuća civilizacije. Sve što ima veze sa slobodom je u istoj vreći. Problem sa slobodom je dok je nema. Jednom kad je imaš, shvatiš da se sloboda ne može imati. Sloboda nije nešto.

Kod jednakosti, na primer, uočava se trend da se ljudi uvek bune kada neko drugi ima ono što oni nemaju. Ili imaju ali ne u tolikoj meri. Nikad se niko nije pobunio oko toga da on ima više od drugih. Kad današnji revolucionari elaboriraju oko toga da 1% populacije poseduje 90+% svetskog bogatstva, oni zahtevaju da se to bogatstvo podeli pa da svi imaju jednako. Kad bi oni (svako) spadali u tih 1%, verovatno bi odbili da dele. Zašto ne podele to što imaju sada? Ima puno njih koji nemaju ni desetinu od toga. Kap u okeanu? Pa okean i jeste sastavljen od kapi. (U kome su se u međuvremenu odomaćile silne ale. Kapi sigurno nisu to očekivale kad su krenule da prave okean.)

Šta je to što ljudi imaju? Privatna svojina u nekretninama i kešu znači da se može jesti skuplja hrana, putovati skupljim prevozom, nositi skuplja odeća,  kupovati šira ponuda robe i usluga. Ponekad se kupi bubreg, ili srce, kupuju se i robovi, ali to su novi tendovi još uvek ne tako rašireni. Ima ljudi koji imaju bolje poslove, od kojih se ne navuku boleštine i trovanja, iako se boleštine uglavnom navuku pre ili kasnije. Ima ljudi koji imaju izbora. Po nekoj složenoj matematici izgleda da oni iz 1% imaju neuporedivo više izbora od svih ostalih. Da li to znači i da oni provedu daleko više vremena birajući, pošto su im svi ti izbori dostupni, ne znam, ali ono što znam je da dok nemanje izbora jeste velika muka, praviti izbore je čisti užas.

Suština revolucije je da promeni svet na način da svakome bude dobro.

Suština revolucije je da ne bude glupa. Inače neće promeniti ništa.

Suština revolucije je promena.

Promena pronađe svakoga, sa ili bez revolucije. Revolucija samo zabrlja stvarnost. Ne krivim je. Organizovana politika, organizovana religija, organizovani kriminal… Od takvog trojstva uopšte disati je revolucija. Tendencije ljudi da naprave shit od svega moraju da pronađu svoju protivravnotežu negde.

Revolucija je impuls pristojnosti. (I kad se svede na to da svi hoće iPhone, najnoviji model). Impuls je kratka električna varnica. Pogled ka nebu. Lice okrenuto suncu na zimski dan. Revolucija je govor koji ne mora da bude slobodan. On postoji, unutrašnji glas, prisni sagovornik, zagovornik dela.

Čujem pre neki dan za novi pokret. Osnovan spontano i bez adrese. Opstaje. Sledi premisu ‘pay it forward’ što je dosta banalna verzija religioznog koncepta ali pojaviće se možda neko sa boljim imenom, ako je ime neophodno. Učini dobro delo i ne zadržavaj se, nastavi dalje. Okay, koncept  nije nov, ali kao revolucija jeste nov. Učini nešto dobro za druge, i ne mešaj se dalje. Ne nagovaraj, ne pridikuj (dobro delo nije davanje saveta) i ne pričaj o tome. Zavet ćutnje kao krajnji domet slobode govora? Uh, daj Gospo.

Suština revolucije je akt. Učini nešto.

(To ćeš verovatno zažaliti).
(Ali to je epilog).

Advertisements