Foolish

Miriše na zimu. Ušla sam danas u kancelariju jedne od direktora u firmi. Prethodno je zvala i pitala da li ima par minuta. Zahvalila se kad sam ušla, i izjavila da se nadam da moj pristup neće biti ocenjen kao neprimeren. Rekla sam joj da nameravam da apliciram za poziciju koja je pod njenom hijerarhijom. Ne poznajem je, nisam ni sasvim ubeđena da je posao dobar za mene, ili ja za posao, ali to mi trenutno nije važno. Zahvaćena sam naletom promene. Vidim je svuda. Vidim je svuda. Promena je ovde, među nama. Odvija se brže nego što sam očekivala poslednjih godina, ali ova godina vodi i klinku i mene ka nekom kraju i iza njega će biti početak. Znati da takav red postoji je već jedna velika pozitivna tabla veselih boja iznad životnog puta. Nema ih puno. Umesto da padam u očaj (ne tako retka tendencija u ovim krajevima) pred početkom kome ne znam oblik, ja sam ustreptala da ga preduhitrim. Imam brojne planove čije ostvarenje bi zahtevalo da pomnožim sebe sa velikim brojem, i o svemu razmišljam istovremeno i u svim pravcima – osim o kraju.

Klinka je porasla. Ne izgleda puno drugačije, i ne ponaša se drugačije ali i ona i ja klimnemo glavom promeni iz respekta kad god kraj nje prođemo. Ja trčim ispred, ali klinka je nova, malo je prikucana svojom mladom gravitacijom. Ona oseća težinu puno više. Ne zavidim joj na tome. Ja sam oduvek  težila putovanjima bez prtljaga (=bekstvu). Lakim nogama po teškoj zemlji. Dance, dance, dance! I kad boli.

Klinka je porasla. Često pomislim na vreme kad je bila mala. Razni delovi mog tela pamte to magično biće koje se pojavilo naizgled niotkud, naročito se praznina posred stomaka seća. Ona već godinama pogleda sebe, pa pogleda mene, i odmahne glavom u neverici – kako je moguće? Ne znam, ali jedino važno je da nije nemoguće.

Kako promena može da podnese da deca porastu? Kad bi se našle negde posle posla, možda bi priznala svoje licemerje, ili bar da je zabrljala negde i ne zna kako da popravi. Deca su mala, uče od odraslih, ojačaju, i krenu dalje svojim putem. A ispadne da većinom dobiju loše učitelje. I nikada ne odu daleko. Dobar deo svojih sada odraslih života pokušavaće da se izvuku iz loših lekcija s početka. Sećanja na detinjstvo će biti ili najlepše ili najgore uspomene, i sa te visoke kule bacaće moćnu svetlost i senku kao svetionici njihovih života. (Genetika uopšte nije neophodna da bi deca ličila na nas).
U igri života niko ne govori istinu, zato što je niko ne zna (rekla bi promena kad bi znala šta govori).

Ja sam se našla napolju, u žurbi da promena ne stigne pre mene i zatekne me nespremnu, a dani su sve hladniji. Drhte u meni strahovi, želje koje sam zaboravila…  Sve pamtim, kao dodir zime. Sve.
Dance, dance, dance!
Just don’t stop.

Advertisements