Prvo sam spazila Japanca, zatim Japančevu ženu. Delikatna, lepa, smešila se toplo iza svojih rukotvorina raspoređenih na štandu. Japanac je bio sasvim drugačiji. Mrzovoljan, sedeo je zavaljen i gledao mimo likova koji su zastajali i razgledali ponudu. Bilo je nepodnošljivo koliko on nije želeo da bude tu, i taj teret ih je prikovao, i mene sa njima, slučajni plen u mreži paloj po strani iz nemarne ruke. Nije bilo ni traga onom lepom prisustvu na uglu Brodveja. Vratila sam pogled na Japanku. Lepi osmeh je radio prekovremeno. I ruke zabole posle celodnevnog podizanja takvih osmeha, a ona izgleda tako nežno. Nisam ni uočila šta su prodavali. Ništa što je iko želeo. Krenula dalje. Kod jednog štanda sam zastala, ispustila mali usklik – male likovne ponude su bile poznate, samo ovo nije bio Njujork. Suvenir sa Queen Street-a, i ide u paru sa onim koji sam kupila od Japanca na Brodveju. Preko puta Japanke i njenog muža. Bacila pogled preko ramena na njih. Štandovi su bili postavljeni u krug i sve više ljudi je punilo salu. Umetnik sa motivima mog grada je bio androgin, i rasa je bila teško odrediva, ali imao je lepo prisustvo, jasno, i osmeh je bio direktan, svež, ne bez erotskog preliva. Kupujem suvenire od ljudi koji mi se dopadnu, priznala sam sebi i spustila pogled. I umetnici prodaju više od svoje umetnosti, pogledala ga opet. Duga neprekinuta razmena, kupoprodaja. Kao dodir.
Happening je imao dobar bend, i ljudi u publici su bili raznovrsni, program se odvijao bučno i uz veliku podršku, i negde među tim velikim konceptima iscurila mi je iznenada volja. Ružan osećaj praznine i gubitka, stida da sam tu gde nikoga ne poznajem, nikome ne trebam i niko me neće zapamtiti. Savladao me je bio iznenadni lom dobrog koncepta i dobrog raspoloženja, iako uvek stojim čvrsto, i malo podignute brade da bolje vidim šta se dešava. Previše sama, ja sam previše sama, optuživao je unutrašnji glas usred zaglušne buke. Shut up. Previše ljudi. I ja među njima suvišna. Izašla brzo, pokupila kaput i uzela svoj suvenir. Na ulici povratila dah. Dolazio je tramvaj, ali nisam nigde žurila. Prošao je i ja zastala da sačekam sledeći.
Proza neuroza 
(Previše sama, ja sam previše sama, optuživao je unutrašnji glas usred zaglušne buke.)
.. веруј ми, постоји и гори осећај, толико је лош да га није лако превалити преко (у овом случају) тастатуре која, као и папир, знамо – трпи све. Осећај потребе за самоћом када си са најдражима и када си, по дефиницји, најсрећнији.
Такав осећај је ваљда проклетство, пошто не верујем у трансферабилне клетве.. а понавља се, без обзира на повод окупљања – прослава ћеркине дипломе, дружење у лову и после њега – прође икс сати и одлазим кући да се осамим колико могу. Да ли је још неко икада осетио тако нешто? Мислим да сам то наследио.
Не могу тачно да се присетим последње реченице из Маркесових ‘100 година самоће’, пошто су ми ту књигу 2х однели, али то је тачно таква врста проклетства. Мораћу да је купим и трећи пут у овом животу.
Za izvesne tipove licnosti, poigravanje sa samocom je opasan ples, i nikada nije igra. Mislim da donekle razumem, ali to moze samo da proba neko dok je sam. Drugacija su pravila kad su ljudi oko nas. I odbijanje mnogih od tih pravila moze, ponekad, da dovede do stanja slicnog ovome o kome govoris. Ovaj tekst koji sam postavila danas delom prica o tome. Iz jednog ugla. Ali I svoje prazne uglove jedva da poznajemo.
I kad nema pravila igre, ovo sto je ovde je ono sto se uzme u ruke.
Ne secam se ni ja poslednje recenice, ali mi je slika poslednje scene i dalje pred ocima.
Veliki pozdrav, Gorane. I u samoci postoji komunikacija. Mozda joj ne treba vise u njenom asketizmu. A choice is a choice. I ako nismo do njega dosli svesno.