Prevrat

Dozvolite mi da predstavim

Gloriju Fajrstoun

Pouzdano znam da ja neću opstati (hvala Gospi, I hate fuckin’ survivors) ali ovaj alter-ego mislim da ima šanse. Pretpostavljam da za svaki alter-ego postoje drugačiji motivi, iako me motivi ne interesuju, naročito ne tuđi. Znam i da je prerano za predstavljanje jer Glorija treba tek da uradi nešto vredno njenog imena, ali predstavljanje je zbog mene. Odnosno, Glorija je izašla na svetlo dana, i ja sada imam zadatak da uradim nešto dostojno. Ili pristojno. Poslednji put kad sam postavila sebi zadatak bilo je dosta davno. Zadatak je bio sledeći: ili ću otići odavde ili ću umreti. Dala sam bila sebi dve godine.
Zadatak obavila uspešno. Bar taj deo o odlasku. (Redovno zaboravljam da je to bio jedini zadatak. Ali ja, kao i dobar broj napornih ljudi, težim ka težem delu mase, moždane. Olovne).
Stvari nikada nisu bile sjajne ali ako je toliko prošlo od prethodnog zadatka, to verovatno znači da su vremena krajnja. Ova trenutna. Poslednjih godina sam toliko puta pomislila da bih radije bila neživuća da je vreme ili zaista završiti sa ovom farsom ili preseliti se u alter-ego. Obzirom da sam majka jednom još uvek nesamostalnom detetu – ili polu-odrasloj osobi – alter-ego izgleda kao jedina opcija. Bar za probati.
Trivijalno je, znam, naročito u fazi kad nema ničega vrednog jedne Glorije, ali pitam se kako bi to bilo promeniti ime i zvanično. Sounds like fun.

Advertisements