Pozorište

Deca nisu proizvod ljubavi, deca su proizvod seksa. Seks, kad nije na prodaju, je prilično romantizovan. Preterano. I deca, kad nisu na prodaju, su romantizovana. Sve to dolazi kao posledica romantizacije ljubavi, jer se i seks i deca (kad se ne prodaju) vezuju uz ljubav. Ali jubav nije romantična. Odnosno, ona može da ponese romantiku ako ne dođe do seksa. Ako bude seksa, romantika traje kratko.  Romantika vezana za decu traje duže, i dobro je pomognuta uticajima van poimanja pojedinca. Sklonost ljudskih bića ka ushićenju svime što je van njihovog poimanja je plodno tlo na kome ne niče ništa jestivo. Ali se duh time hrani. Duh ne traži ništa od kalorične vrednosti – idealan primer dijete kod koje se puno jede i često prežderava ali nikad ne goji. Zbog toga su svi opsednuti duhom i duševnošću. Na drugom kraju: duh, koji ne dobija ništa stvarno jestivo, je uvek gladan.

Romantika je utočište želja. Imperija karaktera apsolutiste.
I ona se dobro prodaje.

Prodaja je antiteza romantici, i nenadamašan aperitif. Šlihta se sa svakom željom, i nadom, i nudi izbor začina za svaku glad. Zatim slede stvari koje se dobiju za džabe. Ljubav, na primer. Ništa što se dobije za džabe nema trajnu vrednost. Ljubav se visoko kotira samo dok se želi, razgleda u izlozima, ili oko nje cenjka. Jednom kad se to obavilo, u prvom zamahu izgubi 20 – 30% tržišne vrednosti. Uskoro devalvira na  niske vrednosti, ili negativni bilans. I vlasnik ljubavi shvati da je previše p(l)atio za jubav koju je dobio. Pa krene da se nada boljoj, većoj, skupljoj, koju će dobiti na isti način kao i prethodnu, i propustiće je kroz istu mašinu i ciklus prljanja kao i prethodnu, jer svako je nezavidno dobar u jako malo veština, uglavnom destruktivnim, i posle amnezije duže ili kraće, naći će se ’neočekivano’ na istom mestu.

Talenat je jedini preostali afrodizijak prezasićene tržišne ekonomije. Iako vrlo čest, on se ne kupuje i kao jedina vrednost dobijena za džabe košta više od svega skupa. Jer nonstop traži. Ulaganja, patnju, gola popodneva, izlomljene refleksije,  započete… I kad je tako podigao cenu, i uzbudio tržište ogrezlo u obilju ponude – on se proda. Jer to je jedino što svi mi umemo. Kad ne umemo, pretvaramo se.

Romantika, deca, ljubav, seks… vremenom  se okupe u jednu grupu, zbliže, uhvate za ruke, ali se retko kada prodaju u paketu. Nauči svako, pre ili kasnije da će ih razdvojiti, prodati zasebno. I bude im žao kad dođe do razdvajanja, jer svako se navikne, i na dobro i na loše. I na ništa. Navike postoje jer sve postoji i nikome se ne ide na početak. Oni koji pričaju o početku uvek imaju druge stvari na umu – kraj. On je jedini razlog da iko posegne za početkom. U sredini, dobroj, sočnoj, solidnoj sredini, početak je nebitan, samo zgodno odmorište za naraciju.

Kod tako zgodnog uvoda naracije, vredi podsetiti da ona nikada nije bez angažmana. Talentovana ili ne,  zavrteti priču je bezvremena tradicija. Sama tradicija je proizvod takve jedne vrteške. Neko je započeo priču, i sada je puno lakše. Na svaku temu, a tema ima napretek. Manufaktura je uvek bila aktivnost podložna depresijama, čak i tokom uspona i eksplozija produktivnosti – vrlo, vrlo labilna kategorija. Jedino tradicije, naracije i ine žvakalice nikad nisu u opadanju. Jer mora se izraziti. Zadovoljstvo, nezadovoljstvo, patnja, dosada, neravnopravnost, privilegija, arogancija i moć, ponos, želje (ko sme da otvori tu konzervu)…

Treba ovo završiti a kraja nema. Ne ovakvim stvarima. To shvatiti predstavlja neku vrstu kraja, lokalizovanog. U slučaju otežane funkcije, može se izvesti jedan od onih zahvata – izgradi se most, i nastavi dalje. Mudrost računa na to, inače bi ostala bez    m   u  d r  o   s  t    i
a to je uloga poznata svakome. Naći se bez uloge.

Advertisements