Zen priča

Dear Ms. Knezevic, bio je početak pisma. U njemu mi je Zen Čao Li zahvalio na vremenu i trudu koje sam uložila tokom njegovog ko-op perioda u laboratoriji, i svemu što je od mene naučio. On nije bio ‘moj student’, ali desilo se da je bio smešten između Džefrija i mene. Menadžment nas je iznervirao bio baš tu oko njegovog dolaska (još jednim) primerom lošeg upravljanja, i mi smo malo zagalamili tim povodom, što je sve bilo kratkog daha i nije vodilo ka nikakvoj revoluciji ili nečem boljem. Samo smo se svi malo durili. Nije to imalo nikakve veze sa Zenom, ali tenzija mu verovatno nije promakla. Što zbog blizine njegove stolice meni a delom verovatno i zbog overene ako ne i razjašnjene misterije da su mi tokom godina uvek prilazili različiti organizmi kojima je trebala neka pomoć, od ptica i mačića do ljudi, Zen je vrlo brzo gravitirao ka meni. Radio je bio i sa drugima, što mu je bilo jasno izloženo na početku, ali čim bi završio šta je imao kao zadatak sa drugima, on bi se trenutak kasnije našao kraj mene, da mi pomogne.

To je bilo simpatično. Nije bilo bez truda sa moje strane, jer Zen je bio potpuno bez iskustva i mada je učio brzo i trudio se puno, studenti su posao povrh posla i zahtevaju pažnju i vreme. Pre njega, imala sam jednu devojku, koja jeste bila dodeljena meni, i koja mi je bila slična pa je vrlo brzo pohvatala kako radim i trebala joj j minimalna supervizija, ali svejedno nisam bila spremna za novog studenta tako brzo. To nije bio razlog da Zen ispašta. Osim toga on je bio vredan kao mrav, i jako simpatičan sa tršavom crnom kosom, duplim naočarima koje je nosio po celi dan – jedan par svojih i povrh njih zaštitne laboratorijske, koje nisu neophodne osim ako se radi sa materijalima i instrumentima ali ih on svejedno nije skidao – i uvek nasmejan. Zen je bio toliko pitom i dobrodušan, a marljiv, da bi osvojio bio svakoga, bez ikakve sumnje. I jeste. Ali nikome nije promaklo da bi on pre ili kasnije završio kraj mene. Ne verujem da se iko žalio, ili ja nisam čula, ali ne bih obraćala pažnju i da jesam. Zen mi nije smetao, i pomagao je i drugima, i ja sam retko kada zaista tražila njegovu pomoć. Prosto smo ušli u ritam gde sam ja radila šta sam imala tog dana, i on bi preuzeo kad je bio slobodan. Ja sam mu objašnjavala o projektima ono što mi se činilo da je bilo bitno i korisno za njegov nivo znanja, i vreme je odmicalo.

Zen je završio koledž, i potreban mu je bio posao. Njegova porodica je došla bila pre 7 godina iz Kine, iz industrijskog grada na jugu gde je zagađenost bila tolika, naspram sunca videle su se čestice prašine i ljudi su hodali sa maskama. Njegove dve sestre su već radile, on nije bio siguran da li je koledž bio greška, i da bi možda trebao da nastavi sa fakultetom, aplicirao je neumorno za poslove unutar naše firme i sve druge, i kad su bili na drugom kraju Kanade. Ja sam mu davala savete koliko sam mogla, što nije bilo puno, jer dok se dosta dobro razumem u ljude, sa poslovima i njihovim nalaženjem sam diletant. Jedino što sam stvarno mogla da uradim od koristi je da mu dam preporuku kad mu neko ponudi posao. Pretpostavljala sam da ima oko 21-22 godine, i bilo je neobično da mu engleski nije bio bolji obzirom da je ovde došao kao dečak, ali na njegovom primeru kao i na svakom nauči se da je svaka priča za sebe, i svet ovoliko pun ljudi i kad sledi jedne iste obrasce, uvek ima dovoljno neispričanog da se time napuni bar još jedan svet. U detaljima postojimo, i kad smo generalizacije.

Poslednji dan njegovog studentisanja se približavao, mi smo se organizovali oko zajedničkog ručka, i uprkos tome što sam i ja i par drugih hemičara pomenuli menadžerima da ako postoje neke šanse da mu ponude posao, Zena vredi zadržati, nisam verovala da će se išta stvarno desiti. I nije, bukvalno do poslednjeg dana. Odnosno pretposlednjeg. Odluku je mogla da donese samo glavna šefica koja je morala da pita glavnog tipa u firmi, ona iza nje se baš zainteresovala za slučaj, rekla mi je kad me je pozvala bila u njenu kancelariju i pohvalila što sam se borila tako za Zena, na šta sam ja morala da kažem da nisam jer to što sam uradila nije bilo ništo naročito, ali ne, ona je kao i uvek znala kako stvari stoje, i ako sam za nju tu odradila herojski onda jesam. Mene je jedino interesovalo da li je Zen dobio posao. I brinula sam da pored tolikog angažmana velikih i važnih faca na kraju neće ispasti ništa.

Dobio je bio ugovor na 3 meseca. Nismo trenutno imali poziciju ali Džefri je radio na jednom projektu gde će mu Zen pomagati. To je značilo da je Zen ostao na istom mestu, ali je sada radio isključivo sa Džefrijem. Tog dana, koji je bio njegov poslednji studentski a posao je počinjao od ponedeljka, Zen mi je izjutra nakon što mi je poželeo ‘dobro jutro’ sa širokim osmehom kao i svakog jutra, pružio bio kovertu na kojoj je bilo napisano moje ime. Oh, rekla sam, i zahvalila se. Preptostavljala sam da su ih to učili u ko-op programu, da se i zvanično zahvale svojim mentorima, što je svakako lep gest i korisna veština. Nisam htela da čitam tu, već sam pismo stavila u džep, za kasnije. Setila ga se tek oko podneva, i otišla sam na jedno mesto u blizini koje nema puno ljudi, da pismo na miru pročitam.

To moje stajalište je bio jedan klinički beo hodnik, gde srećom nije bilo nikoga. Pročišćena atmosfera u hodniku po strani, blizu WC-a ali dobro mesto za malo osame kad nema boljeg.
Zen mi se zahvalio u pismu za stprljenje i sve što je naučio. Ali je onda rekao i druge stvari. I to je bilo toliko neočekivano, iznenada zamagljenih očiju malo sam zatreptala da ih razbistrim. Ispostavilo se, Zen je učio veštine i znanja oko posla, ali posmatrao je i nas koji smo ga učili. Ono što je video u meni on je razumeo kao dobar primer. Nije bilo zabune da je ovo pismo, ako i standardni postupak u njegovom programu, Zen napisao od srca i sa puno promišljanja. Ne bi trebalo da iznenadi, jer on je tako otvoren, temeljan i pošten, videti ga svakog dana je pozitivan pomak za bilo koji dan. Dirnuo me je bio tim gestom, puno. Setila sam se da mi je jednom Saša, klinkina najstarija sestra od strica, napisala bila da sam ja njoj role model. Ona to nije olako rekla ali ne znam kako je moguće, jer nisam puno učestvovala u životima njenom i njenih sestara, ali shvatila sam kasnije da su one bile gladne bilo čega te vrste, da su čak i retki susreti tokom praznika za nju bili pogledi kroz prozor u druge žene, mene u ovom slučaju, i njoj se to što je videla dopalo. Setila sam se i da sam jednom,  kad je klinka imala oko 7 godina, otišla bila kod njenog pedijatra i pitala je kako da nađem uzor za klinku. Znala sam da joj je potreban jedan dobar par, naročito ženski, jer ja sam preblizu, i kao mama to je nešto sasvim drugo i ja sam nešto sasvim drugo (obično sam mnogo bolja), ali uzor i primer – to je neprocenjivo. Pedijatar mi se nije nasmejala, što je bilo lepo od nje, ali ona je svašta viđala pa verovatno stoga, i rekla mi je da prestanem da brinem, i da će klinka biti okay. Šta je drugo mogla da kaže.
Za sada sam klinki još uvek glavni role model. Ona mi povremeno kaže kako stojim u poređenju sa drugim majkama – vrlo visoko. I bude mi žao zbog toga, jer meni je uporno nos u blatu, ali ne kažem ništa, osim što je zagrlim i poljubim.
Pokazala sam joj Zenovo pismo. Bila je jako ponosna na mene. I ja sam. Kad sam se vratila u laboratoriju, zahvalila sam mu bila, zagrlila ga i držala glavu visoko tog dana.

Zen je bio jako zauzet Džefrijevim projektom. Povrh toga, on je toliko vredan, ni trenutak jedan ne sedi besposlen. Kad mu se desilo par puta da je završio ranije, ili je čekao na Džefrija, odmah je prišao da mi nečim pomogne, ili bar zapita šta može da uradi za mene. Džefriju to uopšte nije bilo pravo, to što Zenova lojalnost pripada meni, kako je on video, pa mu  je jednom baš prekipelo, i napravio je scenu, lupao stopalima o pod i rukama o desk i galamio, i svi smo se smejali do suza. Sada su ga premestili u drugi deo departmana, gde vredno radi na nekim drugim projektima. Ne žali se, i okružen je ženama koje ga obožavaju (proširio se bio glas da je vredan i pitom, kao i da je vrlo privržen meni pa mi je Andrea stavila do znanja da ako pokušam da ga vratim kod nas, biće rata). Nedavno mu je produžen ugovor na još nekoliko meseci, i sada je i zvanično na kratkoj uzici koju drži glavna šefica. Uzela ga je pod svoje i niko ne sme ni da pita kakva će biti njegova budućnost, ali verovatno će dobiti stalan posao a to je najvažnije. Jednog dana se neočekivano obreo nazad na svom mestu, i odmah mi je prišao da preuzme deo posla na sebe, i dok se čuđenje sleglo, već se šefica pojavila i objasnila da je nesporazum u pitanju. U utorak je tokom zajedničkog ručka prišao i seo kraj mene, i ja sam ga propitala kako je njegova porodica, i da li je zadovoljan poslom, da li dovoljno uči na tome što radi, i on je rekao da je sve dobro. To su bile dobre vesti.
Povremeno pomislim kako bi Zen dobro prošao bilo gde da je dobio ko-op, tu nema nikakve sumnje, i ako je ponešto naučio od mene drago mi je zbog toga, ali i ja sam od njega. Najlepše je da pri samom pomenu njegovog imena, ili kad se setim pisma, ja se uvek nasmešim, i usred najgoreg dana.

Advertisements

11 thoughts on “Zen priča

  1. .. ..бешга, овако дивна прича заслужује и прелепу музичку посвету – једну од оних које сам себично чувао за себе.. читавих 35 г

  2. Well, ако се ово горе допало – сигурно ће и ово што следи.
    Додуше, више би пристајало оним твојим чаробним путописима из Париза него овом посту, али текст је занимљив и ово је био хит # 1 на енглеској топ листи маја 1969, а нама дискофилима је била вел’ка 🙂 мука да га набавимо – али и то је више била мука тадашњег 14-годишњака, заљубљеног преко ушију (такође вел’ких 🙂

  3. Nema promasaja. Pa jos kad stigne sa pricom, i od jedne recenice… divno je, Gorane.
    Ovde je praznik (Uskrs) pa imala malo vise vremena ovog vikenda a opet ne stizem. Cudno je vreme. Nije broj sati ono sto se racuna, uopste nije.
    I kako si me podsetio na putopise a ja vec par meseci unazad pokusavam da sednem i napisem koji – izmicu mi. Ubrzanje u kome zivim, i ne samo ja… no, nema svrhe pricati o tome. Nadam se da cu uspeti jednog od ovih dana.
    Ovo je sve mnogo lepa inspiracija i ohrabrenje.

  4. Знам да се број сати сам по себи не рачуна – и део мојих укућана је ишао у Сомбор за ускршње празнике, али док сам одрадио шта треба за преостале, мени је преостало само да се наспавам. Биће битно другачије тамо у мају, када се саставе првомајски са ускршњим православним, ее биће као оно у самоуправљању..
    ..а за посао – ко те пита, слична катастрофа је била и у првој половини јануара ове године.
    Подсећање на путпописну прозу је било, онако, успут 🙂

  5. Moj tata je zvao ovog vikenda, da nam cestita Usrks i cuje nas na kratko, pita da li smo zdrave i sta ima novo.
    Kratki razgovori, kratki odgovori, ali uvek udje i ponesto za malo smeha.
    I on kaze, secajuci se samoupravljanja, da se ovde zivi da bi se radilo a tada tamo se radilo da bi se zivelo. Pa se posle prisetio i Getea a u vezi starosti… puno toga za jedan mali razgovor, ali nadovezalo se na puno toga sto mi se mota po glavi. Zanimljivo je kako se perspektiva zivota i iksustva uvek vrti oko istog centra – velika i mala pitanja, a mi ih obilazimo sa kratke distance ali iz razlicitih uglova. Eto sta vreme radi – crta krug a mi povlacimo liniju.

  6. Eto sta vreme radi – crta krug a mi povlacimo liniju.
    Ово си веома лепо рекла, као уосталом и све …
    Мени је рецимо било лакше да неким горе лепим песмама (које су наравно други направили) дам свој ехо на твој оригинални текст, пошто ја то не могу тако лепо као ти.
    Али хајде макар да малкице повучем ка затварању круга, да не буде само линија (макар била и нотна 🙂
    Одлично сам разумео твој текст о Зену, пошто и сам форсирам своје млађе складиштаре да заврше један напредни курс за опасне материје, ниво 6 (сви морају да имају ниво 7 и 8). Јесенас је њих троје успело то да заврши, па смо добили признања и сертификате авио-кмпанија Swiss World Cargo i Qatar Airways (поносан, урамио 🙂 .. а ових дана завршавају и нових троје. Када се то има, одмах се јављају и нове компаније и траже уговор, и тако све то лепо иде..
    .. осим што ја не умем све то да напишем као ти, али можда мало заокружих назад ка основној теми.
    И наравно, ништа без наших матораца, Ог bless ‘ em.
    Долазите ли на ове просторе у скорије време?

  7. Ja se cesto setim tvog velikog truda I oko posla I oko tih ljudi koji su tebi povereni. Cudo je sta dobar menadzer moze da napravi, I za kompaniju I za pojedinca. Znam da retko ko na to gleda kao na cudo, a jeste.
    ja nisam u toj poziciji pa je ovo iskustvo sa Zenom ispalo neocekivano, ali ti utices na brojne ljude, I drago mi je da to dobro ide.
    Samo napred! 🙂

    Dolazimo na leto. Bavim se time vec neko vreme (organizacijom), I bavim se ovime I onim… a sve mislim da nista ne radim osim sto bivstvujem I chemerim u svakodnevici 🙂

  8. Хвала ти Ивано на лепим речима, али нема ту чуда никаквог.
    Напросто се један (онај Дучићев вранац који је некада био пун снаге и воље, и долап је окретао јако:-) после паузе од санкција поново нашао међу професионалцима, па тегли 🙂
    Боли ме само једно, не само мене: толико је младих и успешних одавде по свету, па и овде их има само толико, а у медијима једва да их помену – а оне мање успешне, које треба усмерити да напредују, гурају у ријелити шоу филозофију – баш као што је и ова земља 1 одвратан такав шоу.
    Надао сам се пошто сте долазиле сваке друге године, надам се и макар кратком виђењу по обичају 🙂
    А чемери се и бивствује и са ове стране, само мене још додатно нервира временски метроном који се, још пре неколико година, убрзао са модерато на престисимо 😦

  9. Da, to jeste velika steta. Kod ovolikog znanja dostupnog samo pomeranjem prstju, da ljudi i dalje ne znaju sta su prave stvari. I zagube se lako… Eh, ljudi.
    Ne treba svemu tome previse zagledati, mozda je to najvaznija lekcija. Uradi se sto moze, i gde moze, I toliko.
    Previse je galame i inace.
    Mnogo je lepo videti vredne ljude svih uzrasta, I posvecene… oni su dobar uzor, svuda i uvek.

    To ispada sada nas uigrani ritam – svake dve godine 🙂
    Videcemo se sigurno. A vreme leti pa se i leto primice. Trenutno je nemoguce zamisliti i prolece. Mada su dani duzi, a to je takva divota. Male stvari i mali ljudi u velikom svetu 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s