Konverzacija

‘Poeziraš,’ kaže. Spazila je izlomljene linije na monitoru.
‘Da li će smetati ako gledam moj program?’ nastavlja. Program je sitcom serijal koji imamo na external drive-u, sve sezone. Duhovit, dobro napisan, i glumci puno galame, kao da su u pozorištu. Ometaće me, naravno.
‘Nema problema,’ kažem. ‘Preći ću u moju sobu ako smeta.’
Da su naša deca različita od nas je jedan fenomen koga se bojimo. Nećemo ih razumeti, rezonuje rezon ili neko drugi iz familije R. Ali daleko je bolje da neće biti kao mi, raduju se druga slova.
Da se slova ne slažu, ili deca ne liče na roditelje, je jedna od onih postavki za koje se hvataju očajnici. Neophodno je vežbati slaganje slova, i deca uvek liče na roditelje. Najviše, verovatno i jedino, zato što ih vole. Nemoguće je drugačije. Nije pitanje izbora. Nije pitanje uopšte.
Svaki susret sa razlikom pomalo dezorijentiše, to je sve.

 

Advertisements