Pandora

Sedela sam bila jednom prilikom u kafiću, gledala kroz prozor i žalila za mestom niže niz ulicu za koje sam saznala da se zatvorilo. Bila sam svesna svog saučesništva u njihovoj propasti – svratila bila svega nekoliko puta tokom godine ili dve koliko su trajali. Iz šolje ispred mene se pušio čaj i ja sam čula jezik koji poznajem nedaleko od sebe. Čuli su ga svi, ali ja sam ga razumela. Dvojica muškaraca, jedan od bar dva metra, drugi oniži. Onaj visoki je bio i krupan i jedva se sklopio oko malog stola. Da je neko pokušao da podigne samo glavu, trebale bi mu dve ruke. Žalio se na svog poslodavca koji ne zna šta će od para, i na njegovu ženu koja je matora i ružna a umišlja da je još uvek riba, na njihovog sina koji je razmaženi balavac i drogira se iz obesti…
Nisam mogla da razlučim da li govori bosanskim ili crnogorskim; čudila se kako se izgubi osećaj za takve stvari.

Da li ima veze ko je tvoj tamničar? Sredovečna gojazna žena, ili porodica imigranata iz starog kraja, mladi nadobudni kapitalista… Vrata tamnice su uvek otvorena. Grof Monte Kristo je imao puno goru situaciju na rukama, ali njega je čekalo blago i uloga romantičnog heroja. Pa i oni sa Golog otoka su verovatno mogli da otplivaju ako su bili dovoljno vešti i izdržljivi. Danas su i oni neki heroji, ali verujem da bi svaki pokušao da utopi i poslednji gram stare slave za malo Monte Krista. Oni koji su još u životu.

Ne znam da li su u drugim vremenima ljudi bili tako naklonjeni utamničenima; danas se na utamničene troši dosta sažaljenja, a ima i organizacija koje se time ozbiljno bave. Možda su u drugim vremenima i utamničeni bili drugačiji; danas daleko više od svih skupa, oni žale sami sebe. Nije nama uvek loše, ali nam je gore nego vama, je slogan modernog čoveka, ili žene. Prozori u svet – davno su prošla vremena kad smo se svi gurali ispred jednog – su tu da bismo se poredili jedni sa drugima.
I upoznali smo se. Da bi se poredili.

U Kanadi, Prvi Narodi (First Nations), kako se zovu starosedeci, kojih ima raznih nacija sa jednog kraja zemlje na drugi, svako malo imaju proteste i sukobe sa državnom administracijom. Na papiru su ugovori sa njima relativno pristojni (iako ih nisam čitala), pa se čak i poštuje da je ovo sve njihova zemlja data na korištenje (iako to verujem samo simbolično, jer su zemlju rasprodali i kraj postojećih vlasnika), ali realnost je mnogo drugačija. Kažu oni koji znaju toliko ružna, da Treći Svet za njih izgleda kao luksuzni kompleksi. Jedna žena, poglavica neke od zapadnih nacija, štrajkuje glađu već koji mesec, jer zahteva da vlada napravi ozbiljne pomake i da se njihovi problemi ozbiljno sagledaju i reše. Pada u oči na vestima da uopšte ne izgleda izgladnelo, naprotiv. Ali je definitivno okružuje aureol svetosti, ili bar svete uloge.  Čula sam i za nekog muškarca na Istoku sveta koji isto štrajkuje glađu, on stoga što želi demokratiju u svojoj zemlji. On se verovatno nije skoro zagledao u ljude oko sebe. Razumljivo je da mu se trenutna vlast ne dopada, ali vlast naroda… Znati šta je narod je znati previše. Vlast naroda je vlast naroda. Rešavanje problema je nešto sasvim drugo. I narodu je dosta naroda, naročito njegovoj vlasti.
Gladovati od svoje volje – to devojčice širom sveta rade svakodnevno. I odrasle žene. Ali one to čine poštenije. Misle da će tako biti voljene. Demokratija svakoga voli.
Kao i većina ljubavi, bolje zvuči na papiru.
Na vestima se može čuti redovno o stanju političkih isposnika. Nama je bolje nego njima. (Olakšanje).

Pričali smo David i ja pre neki dan kako popraviti svet, odnosno, on je pričao o nekoj svojoj šemi za pravljenje love i podizanje svesti među masama, i ja sam na to rekla da je prekasno. I solarni paneli, i baterije koje se samoobnavljaju… da samo jedno drvo ostane na zemlji, posekli bi ga. Ne iz obesti, nikako, već iz profita. Zamisli koju bi cenu povuklo poslednje drvo na svetu?
Poslednji grumen pod nogama, i to će neko izmrviti. Onda će valjda svi levitirati, tako puni Zemlje, konačno svako centar gravitacije, svako centar sveta.