Snežna noć, Buika u Torontu

’Kuba!’ dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
’Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku…’ odgovara strastveno osoba na pozornici, ’ i za sve politike i granice i zemlje…. mir, to me zanima, da bude mira i da nas ostave na miru! Mi, svi – (pokazuje širokim rukama na sve nas u publici) – mi smo stariji od svih zemalja. Države su mlade, a mi smo tu oduvek.’
Publika oduševljeno tapše i dobacuje. Kad se utišamo, jedan otpozadi (imaju balkon se sedištima i iza pozornice) insistira ’Cuba libre!’ i dobacuje još nešto, u negodovanju na prethodni stav.
Publika se buni, dobacuje mu da zaveže.
’Pustite ga,’ opet one tanke, ekspresivne ruke raširene da nas sve obuhvate, ’i njegov glas je muzika.’

To je samo jedan mali uzorak sa koncerta Konče Buike u dvorani Kraljevskog Konzervatorijama, pred rasprodatom publikom. Rekli su pred početak koncerta sa velikim zadovoljstvom da je rasprodat, ali klinka i ja znamo od sinoć, pre nego što je iko drugi znao – mi smo kupile poslednju kartu. Gledamo jedna u drugu ponosno.

Ja sam svoju kupila bila pre nekoliko nedelja. Nisam je pitala da li bi išla sa mnom jer imamo nešto planirano sledećeg vikenda, i važno joj je vreme sa društvom, neću da preteram… ’Uvek me pitaj,’ savetuje. ’Ja volim da provodim vreme sa tobom.’   Kad je tako… otišla na sajt i pogledala da li ima još karata. Samo jedna, i  – sedište do mog. Niko nije hteo samo jedno sedište. Kakva besmislica, ja bih ga uzela.
Kad bih išla sama.
Ali ne ovog puta.

I stisle smo se skupa dok smo hodale prema metrou, sneg promiče u tanušnim pahuljama, svetluca u tami dok sporo pada, nekad opet krene u vis, svetluca i na tlu jednom kad se spusti.

Zgradu auditorijuma su izgradili oko jedne stare zgrade koju im nisu dopustili da sruše. Takvi arhitektonski hibridi se viđaju u gradu. Teška ornamentalna cigla zagrljena staklom – kakav lep par. I sendviči koje prodaju u kafeu su lepi. Na spratu imaju bar i tu prodaju…. Nemamo sad vremena, pregledaćemo sve kasnije.

Na scenu su izašli skupa, njih troje. Dvojica muzičara i Buika. Ona je bosonoga. Pijanista i perkusionista, izuzetni obojica. Ali ona…

Od prvog osmeha koji je uputila publici, sve je omađijala. Govori na španskom i engleskom, i nema tu vešte priče, već spontane – iz srca, iz besa, iz bola, iz smeha… i kad je rekla jednoj starijoj ženi iz prednjeg reda – ima toliko života u tvojim očima, ova pesma je za tebe – mi smo već bili kao raširena platna na vetru. Sunce, vetar, ptice, na sve bi reagovali, ali ovde je samo njen glas i dvojica muzičara.
Buika ima moćan glas, neverovatan glas, i mnogo više od toga – glas ima nju. Jer ona peva. I nemoguće je znati odakle ta sila pristiže, iz tako sitne figure na pozornici, razruši je kod svake pesme i obleti krug, dotakne svakoga, i kao magnet izvuče emocije na površinu, samo se ne vidi u mraku i niko ništa ne vidi jer gledamo u nju. Raskvašenih očiju, i bez razumevanja o čemu te španske strasti pevaju – o čemu sve strasti pevaju – dišemo i virbriramo akustikom vešto proračunatom, i ne boli, ali se jedva diše. Od ushićenja, i duboke radosti. Možda i boli.

Izvinila se što se onako naljutila prethodno. I smejala se sa muzičarima, pa nije znala kako da počne, i nekad bi prestala da peva pa bi pravila zvuke koji još nisu našli svoja imena, ali imaju svoje mesto u njenom glasu, a ona nema svoje mesto ni danas i pozornica nije mesto na kome se živi čak i kad neko izgleda kao da je stvoren za nju. Odrasla je među Ciganima, a još niža od njih, jer nije pripadala. ’Vi ste moje pleme,’ kaže nam. Vežba, jer jednom će možda naići na jedno, i dopašće joj se da ostane na neko vreme.

O ljubavi… kad peva o ljubavi, ljubav sâma beži. Jer ona i voli i mrzi, i preti, i jauče, i izvukla bi sopstvene uši i pojela bi ljubav presnu, i smeje se, i sebi i ljubavi, naročito ljubavi, i…

Nikada nisam videla ovako nešto.

IMG_1268

http://music.cbc.ca/#/blogs/2013/1/Concha-Buika-a-complicated-voice

Advertisements