Slepilo, vudu i pileće kosti

Od supe je ostala jedna pileća kost sa malo mesa oko nje. Čuvale smo je za Flojda.
Klinka je predložila da mu damo kost takvu kakva jeste, ipak je on zver, ili bar zverčica. Sigurno sudeći po tome kako nas grize.
Stavila sam kost na tacnu i garnir oko nje su bili ostaci supe – malo raskuvanog pirinča i par polumeseca šargarepe i peršunovog korena. Zagrejala u mikrotalasnoj dok je Flojd skakao nestrpljivo oko mojih nogu.
Stajala i posmatrala ga.
Prvo je žustro polizao malo tečnosti, pa se bacio na pirinač. Zatim je gurao jezikom šargarepu po tanjiru dok je nije dovoljno istanjio i ona počela da nestaje. Kost je dotakao par puta, i vratio se lizanju tanjira i ganjanju povrća.
On ne zna kako da jede batak, shvatila sam. Klinka ni danas ne zna. Flojd je oko 4 meseca star, i prekasno je i za njega. Ništa neobično za decu vegetarijanske majke, pretpostavljam.
Ali kako će se ove moje male zveri snaći u svetu, pitam se.
To ne znam, odnosno, Flojd je zbrinut sve dok je ljudi oko njega. Klinki će sa tom istom gomilom ići daleko teže. Ali shvatila sam jednu stvar – deca neopozivo liče na svoje majke. I kad su pljunuti imidži očeva, sve što jesu, dolazi od majki.
Majke, opet, kao i sve žene, su niggers of the world.

Odnosno, taj koncept nam je podmetnut kao kukavičje jaje. Mi redovno nasedamo na sve podmetnuto, umetnuo, ili pruženo na otvorenom. Sama činjenica da nam je nešto dato će nas zbuniti do krajnjih granica.

U međuvremenu, isekla meso i uklonila kost. Flojd je sve u slast pojeo. Nije ni primetio da se nešto neobično desilo.

Ja sam tek malopre (kod portosa) uočila nešto. Mislim da mi niko neće verovati da se sama toga nikada ne bih setila.

Advertisements