Zagonetka

Poslednjih par meseci lutam youtube-om i uprkos nesnosnim ‘predlozima’, reklamama i gužvi na monitoru, našla sam puno dobrih stvari. Ili od vrste koja mi prija u ovom trenutku. Recimo, BBC dramske serije. Obično su u pitanju obrade literature iz 19. veka. Klasični pisci i njihova klasična proza, i lepo je videti da u 21. veku to još uvek ume da se ekranizuje kako treba. U stvari je i više od lepog – prosto probudi optimizam, ili mrvu tako nekog finog sentimenta. Neke gledam i više puta. Ima raznih motiva iza ove male adikcije, ali recimo, volim jezik kojim govore. Način, ritam, rečenice bogate rečima koje su jednostavne, svakodnevne u tom periodu, ali se retko pojavljuju ovih dana i ispune uši a i kad se govore zahetvaju pažnju. I ritam života mi prija. Socijalne nepravde, klase, kompleksnost struktura unutar društva, porodice… sve je to dovoljno udaljeno i u jednakoj meri blisko, i ponekad je lekcija, ponekad me zamisli, i ponudi dovoljno, jer vraćam im se iz nedelje u nedelju.

Ponestaje mi materijala.  Ili nisam dovoljno vešta u svojim potragama. Neke drame preskačem.
Među njima je bila Tess of the D’Urbervilles. Čitala sam je bila u srednjoj školi, i nemam dobre uspomene. Dobar deo sam zaboravila ali ostalo je u meni upozorenje, međutim… u nedostatku novog materijala, rešila sam bila sinoć da je možda ovo dobar trenutak.

Dobro su uradili i tu adaptaciju. Stvarno sam puno zaboravila, ali me je osećaj težine i nelagodnosti pratio sa dobrim razlogom.
Slomilo mi se srce, da budem precizna. I prate me celog dana scene, zapleti, razrešenja, okolnosti i socijalne nepravde koje se mogu analizirati, pa se njima dodaju odnosi i izopačenosti unutar privilegovanih porodica, i onih siromašnih… puno materijala za razmišljanje. Ali to sve nestaje, topi se i povlači pred reakcijom srca, ili iz stomaka – nisam sigurna da bih mogla da ukažem na preciznu geografiju. U čvrstom, nerazmrsivom klupku, jednostavnost i kompleksnost života ostaju misterije koje mogu da nađu refleksiju u dobrom pripovedanju, u nekom drugom izrazu, ili se pojave na vestima, što je najbrži put reakcije jednak udarcu vremena – i sve što to uradi je samo otvori vrata iza kojih je poznato, i nepoznato, i iza kojih je svako sâm. I tako samujem celog dana. Pomalo besna, puno povređena, vrtim se u pokušaju da uhvatim sopstveni rep (loša imitacija Flojda), i rekla bih da sam još uvek na istom mestu.
It hurts. I don’t fully know why.
(rešenje nije neophodno).