Jednog popodneva u Kanu, saznala sam bila da je klinka luda za mačkama. Ona je izjavu propratila zvucima, koji se javljaju u vrlo širokom rasponu i obično visokom registru kod tinejdžerki. Ona se već sada raduje kako će biti crazy cat lady. Ne razumeš, mama, obožavam ih! Ja sam se našla zatečena. Nisam imala predstavu. Poriv da joj udovoljim je instantan kad god je vidim da se nečemu raduje ili nešto jako želi. Ne znam za poriv da li je urođen ili se razvio kasnije, i mučim se sa njime, a mučim se i sa brojnim drugim stvarima. Dok sam je gledala i slušala, razmišljala sam kako su sve moje teorije (iako su pre bile pretpostavke mada sam o nekim puno i dugo razmišljala) da deci treba da rastu sa puno bliskih dobrih ljudi oko sebe, pa im trebaju životinje, ovo-ono, verovatno zasnovane na nečem razumnom i smislenom, ali realnost redovno ispada puno drugačija. Mačka? Ne znam, možda, nije nemoguće… i tako sam rekla nešto što je bilo polu-obećanje, iako se bojim da je zvučalo kao celo, a verovatno pod uticajem rozea čija me fotografija nešto iznad podseća na lepe dane.
U ponedeljak je negde oko 9 zvala H. Malo opšte priče, i zatim je prešla na stvar: na poslu njenog muža, na parkingu, našli su mačiće. Majke nije bilo, i nije izgledalo da ih je tu neko izbacio. Reklo bi se da je stray u pitanju, i oni su – svi muškarci – podelili mačiće među sobom i poneli po jedno svojim kućama. H. i njen muž su imali jednog mačka koji je pre nekoliko meseci završio svoj jako dug mačeći život, punih 20 godina. Oni nisu spremni za novog. Ne sumnjam. Ne samo emotivno, već putovanja, bolesti, nege, računi kod veterinara… vezanost za kućne ljubimce puno košta. I tako se H. lepo setila da bi mače bilo lep poklon za klinku, kojoj je rođendan za par nedelja. Dovedena pred odluku, ili me je odluka našla sama, ja sam izgubila glas i sposobnost smislenog govora. Nije se na tome završilo (sa nesposobnostima) – umesto da razmislim prvo sama, odlučim, pa tek onda obavestim klinku ako je odluka ‘da’, ja sam se (još uvek na telefonu) okrenula ka njoj i saopštila joj da H. ima za nas mače, i da treba da odlučimo da li ga želimo. Kakvo pitanje. Kakva glupost, pa još u obliku pitanja.
Klinka je vrisnula. Ja nisam. Držala sam slušalicu i mrmljala neka oklevanja, na šta je H. primenila oprobanu prodajnu tehniku: uključite Skajp da ga vidite. Uključile smo.
Mačak je minijaturan, pufnast i neumereno sladak. Ja sam negde tokom svega toga rekla ‘da’. Ne vrlo glasno, ali svi su me čuli.
H. je dolazila u grad sledećeg dana (iz suburbije, gde žive) i mislila je da ga odmah donese. To nije bilo izvodljivo obzirom da radim duge sate, a ona treba da se vrati kući ranije… Ostaće primopredaja mačka za vikend. Tako se razgovor završio. Klinka je videla po mom licu da je odluka izvukla iz mene šta je htela, i da ja nisam imala puno veze sa time. Zagrlila me je i rekla da će ona razumeti ako nisam spremna i mislim da ne mogu da se nosim sa mačkom u kući. Divna je, i ja sam se zahvalila, popričale smo malo o realnim preprekama.
Sledećeg dana je ona tražila predloge za imena. Smejale smo se. Potražila na netu odakle džez muzičarima naziv ‘cats’, pa se setila Nike Rotšild, ukratko joj prepričala istoriju, i obavestila je da je Nika kraljica of all crazy cat ladies – ona ih je imala na stotine. Njoj se to mnogo dopalo. Thelonius ili Mingus, su bili moji predlozi. Njoj se sviđao Carlos… i meni se učinilo da će mačak u kući biti fun. Rekla sam ‘da’. Da li si sigurna, mama? Nisam, ali želim da ti učinim. Oh…. raznežila se i zagrlila me.
U sredu sam joj rekla da bih htela da popričamo. Vidiš, ljubavi, ja ne želim da čuvam nikoga i ništa ili se o njemu brinem – ceo kotao užasa i negodovanja se otvori u meni pri samoj pomisli, i kako god da sam došla do ovde, činjenica je da sve što vidim su samo veće obaveze a ja i pod ovima koje imam jedva opstajem, još kad se setim mog prvog mačeta i trauma sa veterinarima, bolestima – nisam ništa zaboravila iako su od tada prošle godine – a u međuvremenu su me materinstvo i kapitalizam sveli na jadnu gomilicu nerava, kostiju i mišića…
Klinka je puno toga razumela, ali me je podsetila odlučnim glasom da sam imala svoju šansu. Zašto sam rekla ‘da’ i sada se predomišljam? Dobro pitanje, samo je odgovor predugačak. Ona je slegla ramenima, rekla da je odluka moja, i vratila se onome što je radila. (Nadam se da će taj stil negovati u životu i primenjivati ga redovno). Posle par minuta ja sam izjavila drhtavim glasom da je odluka donešena i gle, Rubikon nije tako mokar kako bi se očekivalo.
Juče smo provele jedan deo dana u čišćenju kuće. Drugi nije bio naročito dobar, mada uobičajen. Neobično je kako se na neke stvari nikad ne navikneš, recimo da je kultura arena u koju baciš svoju decu da se snalaze dok publika gleda sa manje ili više interesovanja. Zašto ih samo učimo da treba biti dobar, pitam se redovno poslednjih dana. Ne treba činiti zlo ako nisi na to prisiljena, ali biti dobar… to nisu stvari koje nužno idu skupa. Pretpostavljam da još ima mesta za dobre ideje, but move on with the times, folks. Ovako samo zbunjujemo decu, i verovatno im činimo štetu.
Floyd je stigao oko pola sedam. Minijaturan, pufnast i neumereno sladak, pa još puno više ovako uživo. Teži jedva nešto više od kašike. H. i njen muž su ceo koncept osmislili, i sve doneli. Floyd će provesti bar nekoliko dana u kutiji u kojoj ima sve što mu treba, i mi ćemo ga odtale uzimati da ga mazimo, grejemo, i da se međusobno zaljubimo. Koncept je mudar i jako dobar, jedino što je kutija Flojdu dosadila i on je iz nje iskočio već u njihovoj kući. Kutija je sada došla sa višim zidovima, i kada i iz nje bude iskočio sa dan-dva, videćemo kako ćemo. U našem stanu ima svega, i dobar deo toga nije pogodan za mačiće.
Malo smo se sinoć mazili (danas nije raspoložen za maženje već se odmah dao u istraživanje), i ja sam pokušala par vaspitnih metoda. Flojd, kao i klinka, je odmah shvatio da me kod vaspitnih metoda ne treba shvatati ozbiljno, i ide za onim što hoće.
Flojd će preživeti ovde sa nama (nadam se), biće i voljen, ali ja i dalje ne želim nikoga da pazim, čuvam i negujem. Od same pomisli mi se kotao smeša na jako loš način. I want out of ‘ere! – jaučemo Flojd i ja, svako iz svoje kutije.
(Imala sam link na dokumentarni film o Niki Rotšild, ali video je uklonjen.)
Proza neuroza 
Поздрав за Флодику 🙂 , а мама назад у кутију и нека слуша ове своје мацане. Телонијус (Тео) је био јако леп избор.
Da, da, klinka ga vec obozava, juce su se mnogo lepo mazili, i sve je to divno.
Evo sada je pola deset i ja sam tek stala sa ciscenjem, jer je uradio losu stvar i to van kutije sa peskom, iako je treniran i zna kako treba, mozda je bolestan, ne voli svaku hranu, nece da pije vodu, izasla u kisnu hladnu noc da kupim drugu hranu, zvala H. da je pitam sta se desava (ima dugo iskustvo), brinem i da je klinka mozda alergicna na macke, kakav ce to uzas biti ako jeste… sve u svemu – on je minijaturan, pufnast i neumereno sladak, i pogled na njega je terapija, ali terapije, uvidela sam, nemaju dugorocan efekat. Jedino problemi.
Nemam nista protiv kutije, samo da me niko u njoj ne dira.
Sada tek pogledala video (jedva sam ga i uocila prethodno) i… sta da kazem…
Nista i ne mogu da kazem – smejem se 🙂
Pozdrav,
У младости сам некако прижељкивао да имам мачку, волим што су нечујне, мистичне и помало онако – ђавоље.. а запало ме да се бавим ловачким керовима, који опет имају неке своје дивне особине.
Сада, оматорео, обилазим складиште и пиздим и на мачке и на голубове, пошто нам производе смрад од измета, перје посвуда – а преко тога ми је дозлогрдио, посебно последњих месеци, и онај шит назовига људског порекла.
Него хајде, сви бебци су оно као слатки, па сигурно и Флојд – само их треба помало и грдити понекад 🙂 Кажу власници да се могу васпитати, питај Лелицу Грегановић 🙂
Flojd je neodoljiv bebac, tu nema izuzetka, Gorane. Gledati ga je amalgam topljenja svih muka i smeha. I neumoran je. Mi obe pristignemo kuci umorne krajem dana, a on nas ceka zeljam igre i drustva. I tako… 🙂
Menjala pelene, imala macku…. ljudski shit, od odrasle vrste – to nema pravog naziva. Sve ostalo se moze smestiit u neki smisao – to, ne.
Tesko ga je slikati jer se nonstop krece. A kako se krece je tek neopisivo smesno. Postrance (sprema nesto nevaljalo) pa se oklizne, prevrne, skoci, stane… sve u jednom dahu, i odmah krene dalje.
I ne ume da mjauce. Vljada nije imao potrebe do sada. Jedva ga cujes, pre cijuce, kao pticica. A cim ga dodirnemo pocne da prede, i to cujes na drugom kraju sobe – kao ukljuceni motor 🙂
Mnogo mnogo je sladak. Zaljubljene skroz.
Па онда уживајте – макар до фебруара 🙂
Uh. Ne znam kako da pustim u javnost, ali ovde je standardna stvar, a i da nije – u februaru ce taman biti otprilike vreme (dovoljno porastao) da ima operaciju.
Jedva prezivela nedelju. Flojd je nastavio sa problemima u vezi peska i funkcija, i morale su da se razviju nove strategije kako bi se od toga odvikao. Studiranje informacija na net-u, razgovori, savetovanja, nespavanje, strategijsko pozicioniranje u sobama i zatvaranje vrata, igre sa ljubimcem bukirane izmedju spremanja vecere, ciscenja nakon vecere, spremanja za spavanje, oh-zaboravila-sam-kako-se-dise trenutaka….
Kako sam samo bila u pravu.
Kako mrzim kad sam u pravu.
Stvari se izgleda popravljaju (fingers crossed) i klinkin savet: mama, ti previse o ovome razmisljas.
O svemu, ljubavi, o svemu.
Ona mu je dala svoju sobu, i veruje u njega. On zaboravi i da je gladan kad je ona tu (a i ona zaboravi da je gladan pa ga ne nahrani), narocito sa drustvom, pa ih samo gleda i vrti se oko njih 🙂
Mnogo je sladak. Poceo je da nas grize. Najcesce reci u kuci trenutno: ne i nezno, NEZNO, Flojd!
I stvarno – postaje nezniji. Ali sporo 🙂
Kako sam samo bila u pravu.
Kako mrzim kad sam u pravu.
..муке родитељске 🙂
Него, молим за мишљење – термин је гордост.
Некако се мислим да се појам гордост даље дели на два појма – понос и сујету.
Те, некако ми се јавља, ако је гордост једнака поносу (да не дамо преко себе), онда је то можда ОК.
Али, ако се гордост изједначи са сујетом – онда је то, бар по нашим старима, можда какано.
Не знам и остајем запитан, ал’ озбиљно
Mislim da si lepo razlozio. Tesko je sa tim kapitalnim gresima (a i onim manjim) kad su tako bliski nasim prirodnim instinktima. Koji nisu uvek losi, niti vode neophodno ka losem, ali skoro redovno odvuku dobar deo ljudi. Valjda otud i sva problematika vise hiljada godina unazad o ljudskoj zivotinji i njenom uklapanju u red.
I ja sam dosta razmisljala o ponosu – krucijalna stvar. Valjda ga zato oni tamo neki smatraju najgorim od svih grehova. Po meni je u osnovi integirteta, dozivljaja sebe. Pa osecaj dobro obavljenog posla, recimo. Osecaj za levo, desno, pravo, krivo… povezani su svi, rekla bih, bas sa time. I sad – koliko se u sve to uvuce sujeta… Nije ni samo sujeta. Ono o cemu bas puno razmisljam u poslednje vreme je kako je nejednakost – ekonomska, klasna, svakakva – jedna od retkih stvari da je opstala ovako dugo medju ljudima, a nije prirodni instinkt. Mnogi tvrde naravno da jeste prirodni instinkt. Svako ko to kaze ne zna puno o instinktima. Ponizeni pojedinac nije materijal od koga ces napraviti sjajnu civilizaciju, a ponizenja nam se gomilaju kao da zato imamo ramena – da se na njih naslaze sto vise.
Ostale stvari iz asortimana grehova se i postuju, sto zakonima sto nekim manje vise prihvacenim normama. Ponos se vrlo lako preskace u svim tim kombinacijama, a stvarno je jedna od sustinskih strana u mentalnom zivotu pojedinca.
Sujeta, na suprotnom delu spektra, se gaji kao da cemo je svi jesti kad nam nestane vode i zelenila. Skupa uz uranijum – trajace zauvek, i kad nas ne bude vise.