Zahvalnost na kraju

Okupljeni smo svi oko water cooler-a na poziv glavnog šefa departmana. Petak je, pred Thanksgiving i svi se radujemo dodatnom danu za vikend. Ona nas je okupila da nam održi lekciju.
‘Koliko vas, dobri ljudi, pije vodu sa ovog sistema’, pokazuje na mašinu sa velikim balonom vode na vrhu kao one ukrasne žene na TV programima, koje su za tu priliku tj. posao obučene kao blještave lutke. Ova ima PhD iz neke grane nauke i poziciju VP-a u kompaniji, ali nikad nas ne okuplja za bilo šta drugo osim da nam održi pridike.
Nekoliko ruku se poslušno podigne – neophodno je udovoljiti joj. Imbecilni su nalozi i očekivanja pa se shodno i mi ponašamo imbecilno. Kako nas ona ne smatra puno boljim od toga, većinu iako ima svoje favorite, svi se susrećemo na manje-više istoj ravni, što je suština komunikacije, zar ne.

‘Drago mi je,’ nastavlja samozadovoljno. Ona je odgovorna da smo dobili water-cooler, nakon višegodišnjeg ne vrlo glasnog podsećanja da kako nam niije dozvoljeno da u laboratoriji držimo flašu sa vodom (kod važnih poseta otvara nasumice police da proveri ko krši pravila), i do nje smo ranije morali da putujemo nekoliko minuta u jednom pravcu jer voda je neophodna, produktivnost je opala i to je svima bilo zamerano, ali rezervoar sa vodom je pristigao tek nakon skoro celoletnjeg isključenog rashladnog sistema gde je temperatura bila neretko oko 30°C i jednom se neko onesvestio.

‘Ako svi koristimo cooler, kako to da se niko ne seti da očisti ovo,’ zgađena pokazuje na uzanu rešetku ispod plastične česmice koja sakuplja kapi vode koje iscure kod nepažljivog sipanja u papirnu čašu. Odgovor svi znaju ali niko se ne usuđuje da ga izgovori. Čistačica pripada drugom departmanu, i naš imperijalni vođa se ne usuđuje da pisne pred drugim šefovima, sve i kad njihovi zaposleni ne rade posao za koji su zaduženi i plaćeni. Iz tog razloga je u celokupnoj firmi od nekih 500 zaposlenih naš departman uvek za sve kriv, i redovno nas zovu na telefon i dolaze nam u posetu ili da okrive ili da im rešimo problem. Tako je bilo pre nego što sam ja tu došla, i tako će ostati. Čak i da se ona pomeri sa pozicije – koju neće dati sve dok je daha u njoj – stvari kao ni reka ne menjaju tok jednom kad su stvorile sebi korito. Da sam korito poretku mi se ne dopada kao ideja ni na apstraktnoj ravni, a kad se sa time susretnem u realnom vremenu uvek ostanem zebezeknuta i bez reči – koncept mi izmiče a ja nemam priliku da zakrpim mrežu i ulovim ga. Mada ne vidim svrhu takvog ulova: koncept iz bliza neće biti ništa lepši. Verovatno je razlog za dobar deo toga što nam izmiče da ne postoji jak motiv uhvatiti nešto što neće ništa napraviti boljim.Ne dajemo sebi dovoljno zasluge gde je zaslužujemo, recimo da na nekom podsvesnom nivou svi znamo da smo statisti u loše napisanom komadu. Mada bi bilo isto i da je dobro napisan. Da je uloga tako beznačajna ujedno i jedan jedini život koji imamo je jedan od onih svemirskih deal-ova koji je poslužio kao prototip za većinu ljudskih odnosa – you are screwed either way. I tako ćutimo a ona prelazi pogledom sa jednog na drugog. Činjenica je da bolje prolazimo od drugih deprtmana, oni nemaju water cooler, pa dolaze do nas i napune svoje boce na česmici. Ona to sigurno zna. Ali kako mi ne cenimo dovoljno to što nam je obezbedila, ukinuće nam privilegiju, zapretila je. Mnogo voli da ukida.

‘Ovog puta ja ću da očistim,’ naglašava ja ‘ali ovo više neću da dopustim.’ I to voli – da poentira sa pozicije moći. Čemu inače moć. Sada možemo da se raziđemo, ali moja menadžerka se ubacuje (treća po redu u hijerarhji) i okreće temu, kad smo već svi okupljeni: ‘Ivani je bio rođendan početkom nedelje i pošto nije bila tu, evo prilike da joj otpevamo pesmicu,’ i krenu glasovi poslušno: Happy Birthday to you… Svi se smeše, i na kraju me zagrle jedan pa drugi… 30+ zagrljaja i lepih želja uz Happy Birthday, honey. Didaktičko i preteće vrdanje kažiptsta i tapšanje po leđima u manje od pet minuta. Ruke kao i inteligencija su nisko pale od svojih početaka koji su obećavali. Zatim se neko setio i praznika: Happy Thanksgiving, everyone! Pa kad se već okupljanje pretvorilo u malo socijalno ćaskanje oko plastične vodene mešine, pita šefica šta planiramo za vikend. ‘Puno da jedemo’, dobacuje neko iz gomile i svi se smeju. U to ubaci druga po redu šefica, uvek spremna za propoved:And give thanks… Dok ona prva ima uvežbani nastup moći koja s pravom sumnja u našu pamet, jer zašto smo inače tu, ova druga je buldožer uvek upaljen. Ambicije te veličine se ne dešavaju bez žrtava, ali pošto je asimilacija modela tipične velike crnkinje zaljubljene u Boga i vrlo inteligentne osobe, ona svoj put ka vrhu hijerarhije smatra Božjim darom, i u njegovu slavu, a što će ona od toga imati koristi je samo nagrada njenim talentima i dokaz da Boga ima. Jedna uz drugu su dve alfe sa različitim pristupom istom cilju: prva misli da joj uspeh pripada jer je bolja od svakoga, druga misli da joj uspeh pripada jer je bolja od svakoga, i  ima Boga na svojoj strani. Da nije korproacija i emancipacija žena se desila ranije, bila bi prorok. Manifestuje se kao nezaustaviva sila. Na spratu iznad ima još jedna slična, u još jednom departmanu isto… nikad toliko žena menadžera u jednoj firmi, požalio se bio neki tip, kruži priča firmom. Pomak u svakom pogledu, mora se priznati, osim ka boljem. Mada to nije celokupna istina. Nikad ništa nije celokupna istina, je žalosna strana potrage za istinom. Još jedna potraga kao i prethodni primeri – ne nalazi se zato što niko nema neke stvarne koristi od istine. Ali činjenica je da ako je neko ikada pomislio da su alfe retkost među ljudima, i za to su uvek smatrali muškarce, preračunali su se tj. nemaju pojma. Kao i sa dijamantima, alfe su skupe zato što oni određuju cenu, ne jer su retki. I uspešno su usadili ubeđenje da bez njih ne bi išlo. Mnogo koštaju, to nije precenjeno.  Da je manje proroka a više šefova… pa, to sigurno ima svojih pozitivnih strana. Mi, ostala slova alafabeta, uglavnom tražimo načine da svoje porive obučemo u neki prihvatljiv oblik kroz manje oproste i veće propuste. I tako iz veka u vek.
U međuvremenu smo se vratili poslu.

Oh, da – za šta sam ja zahvalna?
Ona prva mi je dala posao gde retko ko bi, i bez veze.
Nisam joj najveći favorit, ali bolje prolazim od većine.
Many thanks.

(O rođendanu u drugom postu)

Advertisements