Vrata

Izlazim iz zgrade koja je od suterena do devetog sprata ispunjena doktorskim ordinacijama raznih specijalizacija i specijalnosti. Dvojna vrata, staklena i teška; jedna za izlaz jedna za ulaz, ali to je iz boljih vremena. Tada su se otvarala automatski. Sada zakup u zgradi košta previše i troškovi se svuda smanjuju, modernizmi i olakšanja ukidaju. Vrata su ostala, i sada se otvaraju samo manuelnim radom i pritiskom mišića. Jako su teška. Delom iz nekadašnje najnovije-tehnološko-čudo faze a tu su i sigurnosna i vatrogasna pravila.Iz boljih vremena automatona zaostali su na njima znakovi zelenog prolaza i crvenog ‘stop’, ali ljudi ih uvek zbunjeno gledaju i uglavnom ili guraju ili vuku ona najbliža. To će ih isto sačekati na izlazu, nema neke bitne razlike. Jednom kad se otvaranje prebrodi, ona se sama zatvore. Uh, dobro je da je to još uvek besplatno ovih dana – povratna sila opruge – mada naći će neko i u tome zaradu, ne treba sumnjati.

Nazad na početak scene: ja sam skoro pred vratima koja treba pogurati, ili povući sa dosta sile, i vidim da ona prema kojima idem vuče starica od preko 80 – tipični posetilac ove zgrade. Po velikodušnoj proceni njenog krhkog stasa, sede kose, celog lika i naboranih ruku cenim da je u ranim 80-im (verovatno je pri kraju te decenije, ali kreće se sa puno energije pa velikodušnost sama skače i nudi se da smanji godine – preko 80 je sigurno bolje od skoro 90). Sitna, agilna, muči se sa tim vratima, kao i ja, svakog puta, iako imam puno mlađe i jače mišiće. Zapnem iz petnih žila (i jako dobro razumem odakle je izraz potekao). Ne znam za nju, ja sam svakog puta na ivici da opsujem. Između nje i mene je jedna porodica: mama, tata i dvoje dece. U par koraka desi se rascep u porodici – mama i ćerka se odvoje od tate i sina i krenu ka vratima po strani (uvek zaboravim da su tu, i bez sumnje jednako teška) a ona dvojica su već stigli do vrata koja je sa  mukom otvorila starica. Ona pokušava sad kad ih je otškrinula da se nekako provuče kroz prolaz koji je napravila pre nego što se vrata sporo ali sa težinom koja bi slona svela na list knjige zatvore, kad su se pred njom i prolazom našli otac i sin (tim redom). Zastali su svi na pola trenutka, zatim su otac i sin prošli dok je ona držala vrata kao da je najviši jarbol na Titaniku.

Izraz na njenom licu nije bio besan, ni ponižen, možda malo radoznao u neverici, ali najpribližniji opis je praznina. Ne verujem da je išta u njenom dugom životu pripremilo za starost. Kao prvo, i jednako podeljeno pravo svakome. Zatim je došla nepripremljenost na sve ostalo. Ja sam do tada već stigla do vrata, koja ona i dalje drži, bez sumnje poslednjim jedinicama snage, i kako su vrata otvorena prema njoj, podmetnem svoju minijaturnu silu i pridržim ih da prođe. Bilo je dovoljno mesta i za nju i za mene, nismo se sudarale. Ponosna na svoje mišiće, izlazim napolje i gledam onu dvojicu ispred sebe. Sada su im se pridružile i majka i ćerka. Otac je u srednjim do kasnim 40-im, oniži i nabijen, sin oko 13 godina i prerastao je oca. Tamnoputi, Indijci ili Pakistanci. Ovde su sigurno dovoljno dugo – to je bio onaj deo koji je oklevao. Ostatak je kultura kojoj pripadaju. Nije da nisu hteli (u načelu), ili da ne mogu, i da su imali još koji trenutak za prosvetljenje pred teškim vratima možda bi se setili iako prosvetljenje ne čeka ni na koga  – ne: oni ne umeju.
Fuck culture.

Advertisements