Pregled nedelje

Napravila jednog neprijatelja. Napravila još jednog. Jedan od ta dva je ozbiljan kandidat za nevolju. Drugi, ako ikada bude u prilici, će me koštati previše. Iz tog i sličnih razloga, jako je dobra stvar da vežbam već neko vreme kako se uzdići iznad situacija (vežbe nisu lake). Po prirodi karaktera i stvari koje se nude karakteru, pridajem značaj svemu. Hoću da kažem – i pri tom ne paničim – razumem kako u situacijama koje se pojave u životu a niko ih nikada nije uzimao ozbiljno, recimo kao apstraktnu mogućnost, ja bih bila na listi eksterminacije tom liku, a i nekolicni drugih, ne sumnjam.
Takva vrsta mudrosti se pojavila pre koju godinu, kada sam izvršila vrlo jednostavnu projekciju: ako se ratovi dešavaju ljudima i ‘zla’ strana ljudske prirode tu procveta do mučnog prezasićenja, stvari su u suštini dosta jednostavne. Pogledaj u svom okruženju ko bi se kvalifikovao za ulogu tvog ličnog dželata. Nije nemoguće pogrešiti. Ali mi se uglavnom nepogrešivo prepoznajemo po svakoj osnovi.

Uz dva neprijatelja, imala ozbiljnu krizu sa klinkom. Kojoj se vrlo brzo priključila još jedna. U paru je sve bolje. Ili gore.

Poraze doživela više puta. Svaki je ličan.

Dokazala sebi da nikada ne treba uzimati ozbiljno bilo šta, samo ja nisam još ovladala tom veštinom.

Bilo je i dobrih stvari, nisu zanemarljive, jedino što one imaju tendenciju da izgledaju upravo tako. Ne znam zbog čega, ali dešava se prilično redovno. Ne verujem da je to prirodni fenomen.

Felt like shit, otprilike milion puta. Podeljeno na broj sati u nedelji… – nezanemarljivo.

Uz dva sveža nepijatelja, podsetila se – ne, to treba u pasivnom obliku – bila podsećena da neprijatelji koje već imam nikad ne praštaju. Iako im nisam nanela zlo, oni ne praštaju zato što je definija neprijatelja da zlo nikad ne izneveri, imaginarno, nacrtano, i sl. – nije neophodno uraditi ništa loše da bi se stekli neprijatelji. Najčešće je dovoljno samo biti.

Kod susreta sa drugim ljudima uvek se zapitam da li je moguće da sam ja jedina koja ovako jasno vidi stvari. Ako jeste, treba me žrtvovati odmah, ne oklevati. Možda malo, zbog klinke. Njoj će trebati mama jako dugo. Ne znam kako ću se tu izvući. Kad pomislim da se još nekome ovo dešava, bude lakše. Zaista. Kompletno nemušta reakcija, sigurno van opisa.

Daleko sam stigla u odnosu na jednosobni stan blizu bolnice u kome su iskustva jednog detinjstva počela da poprimaju oblik. Sada živim u dvosobnom stanu. Počeci i jednog i drugog izgledaju podjednako udaljeni. Da me neko pita, upravo bi to bio moj izbor.
Čista sreća.

I dalje, svakog dana, zaprepašćena lakoćom sa kojom se krećem. Prirodna gracioznost koju moje telo poseduje je neobjašnjiva. U ovom sklopu, uredno zavedenom u svim državnim knjigama, ima više mudrosti, i vedrine, nego u bilo čemu što sam ikada uspela da osmislim.

U petak uveče bila na perfieriji očajnog kruga, odozdo, na dnu; u subotu se našla koji stepenik više, a da ne znam kako. Na mene se ne može računati.

Advertisements