So

Broj reči: 0. 2.
Već ih je 5. Biće još.
Eto početka.

Klinka je imala nedavno jedan mali breakdown. Sve što je rekla, bila je u pravu. Zatim je sinoć imala još jedan. Tu nije bila u pravu, ali nije ni bila takva vrsta breakdown-a. Sa onim prvim nije išlo tako dobro, kod ovog drugog mislim da sam uspela malo da je utešim.
Jadna deca.
Često se pitam gde je moj breakdown. Niko ga nije obećao, ali ja čekam.
Gledaš druge oko sebe kako jedu pizzu i ti bi da probaš. Probaš, i ne sviđa ti se naročito. Uskoro poznaješ i sama kombinacije i naručuješ redovno.
Ne poznajem nikoga ko toliko razmišlja o smrti. Kad bi popustile brane i raširile se misli po populaciji, meni bi i dalje ostalo dovoljno. Doduše, ne poznajem nikoga da priča o smrti. Jedino Elbio, ali on je lud. Ni ja ne pričam. Samo razmišljam. Ne pričam ni o drugim stvarima. I o njima razmišljam.
Najbolje se osećam potopljena u melanholiju. O tome često razmišljam zato što se retko osećam dobro. Ona ide dobro sa onim mislima gore. Dobro je kad stvari imaju smisla. ‘Dobro’ je reč koju treba stavljati svuda. Kao so.
Šta me čini srećnom. World peace. Za početak.
Ne volim kratke priče. They are contrived. Kad ih je Puškin pisao pre dvesta godina bile su dobre. Svaki Rus koji se dohvatio priča do početka 20-og veka je to izveo kao da više niko nikada neće imati potrebu da priča. Sve je bilo novo u 19-om veku.
Osim pokolja. Ali oni su redovan motiv. Nezaobilazan, tvrde mnogi.
Na svetu ima sedam milijardi ljudi. Trebalo je to roditi. Kao majka jednog deteta, ne mogu da razumem da je moguće.
Volim italijanske filmove. Gledam ih poslednjih nedelja. Filmovi su novi ali poznajem ih oduvek. Zavidim im, likovima, i rado bih ušla da posedim sa njima, može po strani.
Filmove doživljavam intimnije od ljudi.
Filmski ljudi su stvarniji od ljudi.
Filmovi nude dovoljno stvarnosti za neosetni prolaz vremena. Sanguepazzo i La meglio gioventù režisera Marca Tulia Giordana su izuzetni, neopisivo izuzetni. Caos calmo, Antonello Grimaldi, gledala večeras i ustala sa kauča u standardnom dresu melanholije. Ovo će za koju deceniju biti dobra stara vremena.
Mrzim proroke.
Ne izbija mi iz glave patronizing bullshit oko Wislawe Szymborske, pesnika ‘malih stvari’. Ekspanzija svemira je primer velike, pretpostavljam. Verovatno iz tog razloga još uvek čekamo na poeziju o toj neopozivo vitalnoj temi za nas.
Videla sam nedavno u metrou par muslimanskih žena u burkama. Zamislila ulazak na sledećoj stanici golog hrišćanina sa spreda istetoviranim Isusom na krstu. Kakva bi to spontana eksplozija bila, susret tako nekompatibilnih visoko reaktivnih masa. Ili bih ja volela jednu. Naravno, mogli smo svi da budemo i statisti u mjuziklu.
Vrlo su popularni filmovi koji pokazuju muke srednje klase u muslimanskom svetu i šire. Vrlo su slične mukama lokalne. Ko bi pomislio. Potrošiti ili ne potrošiti. Brakovi stupidni. Ljubav, seks, i ekonomija. Ménage à trois.
Videla sam zatim i jednog tipa koji je ličio na Colin Firth-a. Gledao je u mom pravcu. Pitala sam se na koga ja ličim. Svi mi tražimo izgubljena sećanja kad tako gledamo u nepoznate ljude, zar ne.
Ja ne. Ništa izgubljeno.

Svakog dana oprostim se od svega što volim.
Iz straha.
Da ću umreti od banalnosti.

Advertisements