Malo izbora

Mr. Ughl’ness nikako da nas ostavi. Neizbežno je bilo, ili nije, ali uočila sam da počinjem sve više da ličim na njega. (Nikad ne znaš koga sve imaš u familiji). Nepravde i prevare kojima sam žrtva duboko tište, razorni efekat ljudske egzistencije savija leđa i ona bole. Probala i iscrpla zalihe odbrane. Teret na leđima sve teži. Jad i bes dolivaju koroziju. Kad me ogole do kostiju valjda će se setiti da okreče. Da ne ostanem tako ružna i bezbojna.
U međuvremenu

dala sam se u potragu za romantičnim filmovima. Kad će mi se ukazati bolja prilika?
Amazon mi je prvi pao na pamet, ali on tj. ljudi koji vode tako jednu visoko profitabilnu korporaciju, tretiraju ljude koji rade posao pakovanja i slanja robe kao roblje. Rob i roba. Čudesan je jezik u svojim iznenađenjima smislom, zar ne? Što ne obraćamo pažnju, niko nam nije kriv.
I tako sam se uputila u jedan megastore, a preko puta njega je strateški pozicioniran još jedan, isti takav. I oni verovatno imaju tretman ljudi kao Amazon, ali o njima nisam još čitala, i oprostiće mi robovi što do svoje robe dolazim nemarno gazeći po tuđem znoju. I moj je zalepljen na neku drugu robu.
U jednoj radnji malo izbora, u drugoj sve to isto, i po istoj ceni, pa sam podelila – pola potrošila na jednom mestu, pola na drugom. Ako drugi neće, ne znači da ne treba probati biti fer.

U povratku kući svratila do radnje u kraju da vidim da li mogu da iznajmim nešto, jer ovo što sam nosila u kesi nije bilo dovoljno. U uglu radnje, nagurani filmovi su često strave i užasa, ili posvećeni ozbiljnim likovima koji spašavaju svet uglavnom uz pucnjavu i krš automobila, vrlo su pametni i sve im je jasno iako se redovno late rešavanja problema uz pucnjavu i krš automobila – uvek mislila da je to nespojivo – a bilo je i nekoliko romantičnih komedija. Redovna produkcija. Da volim romantične filmove, i drame i one sa humorom, je kao tvrditi da danju sunce plovi nebom a noću spava – pa naravno. Ko ne voli.
Problem je da dobrih ima malo, ali dobrog svega ima malo. A filmova sigurno previše, ali kako sam ja i sa onim u rukama tražila dalje, jasno je da je usred izobilja malo izbora i dalje redovna pojava. I ne samo među filmovima.
Pravim čudom sam u tako malom izboru naišla na jedan za koji nisam čula ranije iako ima glumce koje produkcijske kuće uvek promovišu (jer ih skupo plaćaju, i na njima uvek zarade – najbliže što će jedna industrija učiniti po pitanju fer odnosa). How do you know, kaže naslov. Bilo je to prilično jasno objašnjenje priče i pre ubacivanja u DVD plejer, ali dok sam uopšte stigla do male metalne kutije, pitanje sam primenila na niz životnih situacija, i stvarno – kako znaš? Pravu stvar, pravi izbor, pravu reč? I sve to opet u sledećem krugu, i sledećem… iz dana u dan?

Pitanje je bilo odgurnuto u stranu početkom filma. Film je simpatičan i likovi u njemu su simpatični. Sa malo izbora oni su se nosili ubacivanjem srca. Lepo je kad filmska formula ima i dalje primenu za univerzalni začin protiv ljudske bljutavosti, ali film je postigao ono što mi je trebalo, najpre time da je u njemu bilo inteligencije (i glupog ponašanja, ali to dvoje su neizbežan spoj) i nije bio mizogin. Među mizoginistima nisu samo muškarci, ne znam da li sam to pominjala ranije. Prosto je to jedan od onih nezapisanih oprobanih recepata, kao recimo kako nalakirati nokte a da se ne umažeš, ili kako pokvariti dobru priču, ili… I kad sam već kod dobrih priča, one zaista ne traže puno, samo dobro pripovedanje. Da to nije lako, i ima ga malo, well… o tome se priča danas, darlings.

Dok sam gledala svoj fino izabran film svet nije bio na pauzi. Desilo mi se još jedno poniženje, pa se bes razmahao i drao se kao blesav – kaži mi samo gde su, Ivana, da ih sve razbijem – da sam morala da ga zaključam u plakar i još uvek se duri tamo, a u međuvremenu se desilo i pola poniženja, ali ja sam velikodušna pa svakome dodajem još pola… i tako, kad se film završio, nije mi bilo dovoljno. Prošla sam kroz celokupnu selekciju filmova na external drive-u (što sam uradila bila bar još tri puta ranije tog dana) i zaustavila se kod naslova Harold & Maude. Hm. Nisam ga dugo gledala. I pritisla na ‘počni’.

Prilično je paradoksalno kako sa tako malo izbora, mi svi putujemo sve više natovareni, i preteški. Zar ne?
Zar malo izbora ne bi trebalo da učini izbore koje imamo lakšim?
Ako tako malo imamo zašto se svako upinje da doda više? Redovno se ljudi teše, i nadmeću jedni sa drugima, da je to što imaju puno. Nije. Malo je malo, a puno je puno. Ovo što ljudi imaju nije puno. Može da im bude dovoljno, ali to je rastegljiv koncept na koji ne može uvek da se računa. Svejedno, lep je koncept, ne prigovaram, samo ističem da je daleko bolje zvati stvari pravim imenom. Malo izbora nudi malo robe. To je što je. Ako izborom nisi zadovoljna, i dalje imaš malo, samo si ga još više umanjila. A ako uspeš da malo uvećaš to svoje malo, zahvali Gospi za svoju sreću i pamet; njoj je svejedno ali je važno reći ‘hvala’.

Ona univerzalna fantazija o odlasku na aerodrom praznih ruku i samo sa kreditnom karticom (može i keš, ali tako se prilično uvećavaju šanse da ćeš probuditi još veću sumnju i završiti u zatvoru i pod istragom nego na nekom egzotičnom mestu) upravo o tome govori, samo je nisam razumela prethodno kako treba. Malo izbora je dovoljno izbora. Putovati bez prtljaga, jer ga i nemaš. A to što vučeš ne postoji, sigurno ne nigde drugo osim u tvojoj glavi. 
Ako baš moraš, prevari sebe gledanjem u tablu na kojoj je izlistano na desetine destinacija.

Harold & Maude ne propuštati bar jednom u deceniji.
Odlazak na aerodrom obučena samo u plastičnu karticu izvesti što pre.

Advertisements