502

Uočila sam sinoć da blog ima do sada 501 objavljenih postova. Statistike se jasno vide, i ako sam ih i videla ranije,  zaboravila sam. Volim broj 5, i nula mi se sviđa, i ona jedinica na repu ima stila… prilično jedinstven broj, po mom mišljenju, i mora da sam ga zbog toga spazila. Jedan od dana sledeće nedelje će biti četvrta godišnjica postojanja ovog bloga (ako jedinicu iz prethodnog broja dodam četvorki, to će rešiti i taj problem). Fotografija koja me predstavlja vizuelno je slikana par meseci pre toga. Dizajn nisam menjala iako fotografije na vrhu jesam. I to bi bilo to.
Ne volim vraćanja u prošlost a bez veće svrhe, kao pisanje stvarno dobrog memoara, i sa dovoljno izuzetnih primera na policama knjižara i biblioteka, ja se time neću baviti.

Od petsto dva teksta, daleko najveći broj je nastao tokom te četiri godine, ponekad bez ikakvog editovanja, a neke sam pisala danima, ili im se vraćala nakon nekog vremena. Pretpostavljam da se vidi neki razvojni put u njima (ne neizbežno uzlazni), iako to nije naročito dug period za tako zahtevnu veštinu kao što je pisanje, ali ja sama uočavam razlike u odnosu na tekstove iz perioda pre bloga. Imaju puno više entuzijazma i vitalnosti u sebi. Ili sam se više trudila. Pretpostavljam da to spada u one stvari koje se redovno dešavaju ljudima – svako se iznenadi suočen sa sopstvenom smrtnošću. Ili tako nekako, recimo.

Blogovi su tada još uvek bili relativno nova pojava, ali to nije sprečavalo medije i ljude velike i male da o njima pišu, raščlanjuju ih, ocenjuju, predviđaju im ovo ili ono, iako ne znam da je neko mogao da predvidi da će neki među njima postati jako uticajni, što je njihovim autorima donelo i prava bogatstva, nove karijere, osnove da sebe shvataju ozbiljno i sl. To bi ogadilo blogove i daleko otpornijim specimenima od mene, ali kako je moja prirodna tendencija anti-trendovska, u tom pristupu blogovima i svetu nisam imala šta da tražim, steknem, niti izgubim, pa sam prestala da obraćam pažnju. Sporedni koloseci umeju da ponude i udobnu vožnju i lep krajolik, sve što treba. Među blogovima sam povremeno nailazila na neke jako dobre, i to me je uvek obradovalo. Ono što sam znala i ranije a blogovi su samo potvrdili je da ambiciju treba uvek držati na kratkom lancu. Ambicija naime sadrži jednu poveću dozu narcisizma, i dok je doziranje škakljiva stvar, a ni veseli narcisi nisu uvek loše društvo, retke su ambicije koje lepo ostare. Stoga su kratki susreti dobrim danima uvek najbolji pristup tuđim ambicijama. Sa svojima svako sam.

Život se promenio tokom poslednje četiri godine, sa dobrim i sa lošim što promene uvek donose, a kako sam se ja promenila, u to ne bih ulazila. Danas sam kod kuće, i kako sam se našla u relativno sličnim okolnostima onima u kojima sam započela blog, učinila mi se to sasvim prihvatljiva prilika za jedan mali nostalgični omaž izgubljenom vremenu.  

Omaž završen.

 

Advertisements