Legende u toaletu

Ušla sam u WC. U WC-u su dve kabine, obe otvorene i prazne. Onoj s leva je zapušena šolja i voda je ispunila skoro do vrha, žuta, braon, ima i tragova krvi. Odvratnost, gađenje i bes reflektuju sliku preda mnom. Sve je povezano, cirkuliše misao, za njom slika, emocije… vesela družina. Utom čujem kroz zatvorena vrata glas DJ-a koji podseća da smo izgubili veliki talenat – oh, no!- i naravno, pušta Amy Winehouse. Uspešno sam izbegla susrete, omaže i sve druge manifestacije i perforacije tokom prethodne nedelje, samo sam jednom u prolazu čula jednu njenu stvar, ali sam se brzo sklonila. DJ pušta jednu od mojih omiljenih. Ja stojim i dalje pred onom slikom i protiv volje reagujem na ritam i glas, negodovanjem, žaljenjem, porivom da zaplačem, ali suva sam. Ulazim u drugu kabinu, zatvaram vrata, zadižem haljinu i spuštam gaćice. Piškim polustojeći, muzika i njen glas nasamo sa mnom, u tom sobičku izdeljenom pregradama koje ne daju privatnost, na tom mestu bazičnih stvari, mokrenja, defekacije, menstruacije, povraćanja, ejakulacija, tekuće vode, iskorišćenih tampona, suza, slina, papira koji privremeno zamaže, do sledećeg puta. Draže mi je da sam tu, sama. I Amy ovde bolje pristaje, njeno telo već načeto raspadanjem. Od svih mesta na svetu trenutno, ovo je najsigurnije. Ja, za razliku od majmuna koji vladaju svetom, umem da ćutim. Napolju DJ zaustavlja refren na pravom mestu, i pijani ženski glasovi dovrše trenutnu himnu subote večeri širom urbane Zapadne Hemisfere – You know that I’m no good – i ja potonem do površine vode u šolji  izmešane sa mojom mokraćom. Write your own songs, vrišti iz mene, fuckin’ nobodies! Ali ništa se ne čuje iz smrdljive, prljave sobice, napolju su zvučnici jaki, i refren se ponavlja i opet DJ zaustavi ploču na pravom mestu, i opet… i opet… Uvek je sve isto i nastavlja se, nikad niko ne sme da posumnja da se nastavlja. Na izlasku perem ruke i bacim opet pogled na drugu kabinu. Nastavlja se. Večiti krug, Amy u njemu. Ja. Svako. Legende u toaletu.

Advertisements