Opera jednog besmislenog čina

‘Da li si strastvena?’ pitao je Dean
Pogledala sam ga prvo postrance
Smanjio se
rapidno
iznenadno
minijaturan
kao zrno graška
Okrenula se ka njemu
pogledala sa visine
u zeleno okruglo lice
i nasmešila se
‘Naravno’
okrenula leđa i odbrojala
1-2-3 kasnije
Gotov je
Dovršen
A nismo čak pričali istim jezikom

Ta mala koreografija nije značila ništa
Subota veče
on se udvara
ja hodam pažljivo po ledu
Biće dobro za njega da sačeka

A za mene?

Otkad znam imala sam jednu strast
Sada imam dve
Običnim danom
bilo kojim danom
trčim od stolice do stolice
do kauča
i opet do stolice
u potrazi za najboljim mestom
za ritam
i uz njega pravu
reč
Gde je moja muzika!

U međuvremenu
život prolazi
Svačiji pa i moj
Žao mi je
Oh, kako bih volela da mu pomognem!
Ali
postoji doživljaj stolice
neponovljiv
i ugao iz koga nebo uradi jednu nebesku stvar
i ako ne požurim
iscuriće
iz ovog trenutka
i sa njim iz mene rečenica
koja je zgrabila svet u šaku
moju
ali baš ceo svet
i ako ne stignem do stolice i povučem nebo
na vreme
proći će
pro-ći će
P-R-O-Ć-I Ć-E!
Oh, kako će mi biti žao
Života će uvek biti
Ali takva rečenica!
Oh, kako će mi biti žao…

Vagnerovske suze teku niz moje obraze
za takvim rečenicama
I ceo dan je upropašten
Odgurnem stolicu
okrenem se od neba
odricanje od svega je modus vivendi
Strašan
tragičan
kraj
jednog pogrešnog izbora

Gubitak
je bledo proleće
u grudima životinje
koja je preživela zimu kao bliski dodir smrti
i susrela se iznenada sa neispunjenim obećanjem
Raščupanog krzna
širokih očiju
životinja i ja dozivamo
‘Smrti!’
i ne znajući šta govorimo
ali ako je imalo nalik gubitku proleća
i ritma
šta onda vredi
ŠTA vredi?

Omamljenost ne popušta
Beznađe
Bez-nad(e)-je
dan momak krenuo je da pronađe
moj ritam
misleći da je dugme
i ako ga pronađe
pri-šić-e na svoj kaput
odmah kraj srca
što god mu to značilo
neka znači
stajaće mu dobro
ali
bez-nad(e)-je
teško

To više leži Šubertu

Gde je moja muzika!
Zahtevaju dve harpije moje duše
koje samo ja mogu da volim
kao i svako podeljen među strastima
‘Ja volim dve žene’
rekao je jednom
je-dan
je-..-ni
zeleni grašak
i ja sam ga zatrpala zemljom
Od tada je od njega narasla visoka trava
Po vlatima bi se neko hrabar mogao popeti
do prvog sprata oblaka
i zapitati tamo dežurnog
zapuštenog
usamljenog
džina
kome je to posao
kao svetioničaru
da li ima smisla popeti se više

Nema!

Visoki vrisak truba je polegao travu
i glave jedan-dva-tri-četiri
momka
koji su čekali u redu da se popnu
i postave svoja pitanja

Bela svetlost
otvara vrata
i najavljuje da je vreme za ručak
Još jedna stolica
i sto od starog drveta
javor
mora da je iz evropskih šuma
Sir i beli hleb
Skuvaću čaj
i neću više sesti do večeri
Nijedna stolica nije vredna
Ne mogu više
Zakasnila sam!

Dean uzima moju ruku da pomogne
Preskačem komad leda na asfaltu
stežem toplu šaku
i podižem glavu
Gleda me vedro
i znatiželjno
Uzvraćam osmehom