Lepo je ovo ispalo

Subota veče, oko 1. Sedim ispred monitora, iz zvučnika se čuje Melody Gardot. To isto sam radila i nekoliko sati ranije, ali između se smestila pauza. Sada sam opet na istom mestu i slušam istu muziku. Drugačija je. Sve je drugačije. Svet se nije promenio, ništa se nije pomerilo sa mesta. Proverila sam. Obično to uradim ako sam budna u ovo doba.

Izašla sam bila. Otišla na ples. To je najlakši izlazak ovih dana. Iako su Martin i David easy kao i uvek, ples potencira jednu drugu slobodu koju kultivišem tokom godina koje se broje kao moj život – može da bude trenutak, ili samo pola, i to je sasvim dovoljno. Krene u meni neka plima, nabujale vode proleća ili vansezonske, najčešće sasvim običan entuzijazam pred svešću da mogu da izađem.  Kad odem na ples i , recimo, ne dopadne mi se… – izađem i odatle. Sama. Otvorena vrata, dovoljna su i odškrinuta, su najlepši nameštaj u jednom pasivnom životu što je, pretpostavljam, najčešći dekor ljudskih života. Znam da su imali druge stvari na umu momci iza naziva ‘Doors’ za svoj bend, ali ja to doživljavam sasvim drugačije. Metafore imaju svoje mesto, simbolizam umišlja da je važan, ali vrata – ona su prosto za izlaze, a ponekad je vredno i ući unutra. Kad ja kažem ‘volim da izlazim’, znam da većina ljudi ne razume o čemu pričam.

Obična subota, zaista, uprkos uvodu. Ali oko 1 po ponoći naišlo je neko raspoloženje, i ja ga gledam, monitor svojim svetlom izbeljuje prste, lice, i Melody radi svoju stvar. Ja? Ja se osećam dobro.

Nekoliko minuta pre toga bila sam u autu ispred zgrade. Iza toga stoji jedna kratka priča. Auto – sasvim simpatičan, podseća na Mustanga, koji je moj tip auta – pripada jednom tipu (ne auta, već muškog pola) koji mi je ponudio vožnju kući. Kad je to uradio prvi put, prvo sam ga ozbiljno ispitala da li mu je to usput, jer nikako ne bi bilo u redu da me vozi ako je to neko veće skretanje. Moja logika je uvek tako nepogrešiva i zna najkraći put do svega. O da, usput, rekao je, i slagao. Ovo je bio drugi put, i nije više bilo mesta pretvaranju, ali ako on hoće… slegnula sam ramenima – whatever. Znam i da mu se sviđam. Ja sam namćor, pomalo i čudak, ali još uvek uočavam stvari koje obično prolaze kao tipične: boy likes girl, obrnuto, girl likes girl, i slične stvari. What’s not to like, ako smo već kod toga, ali ništa od toga me nije pripremilo za tenutak kad je on zaustavio automobil pred mojom zgradom, polu se okrenuo ka meni u tesnom prostoru i pitao: da li bih htela da izađem sa njim nekom prilikom?

Zgranuta, raširila sam oči i pitala – you mean, a date? Bila bi to smešna situacija da moje oči nisu kao dva mračna monitora u malom prostoru, što znam da jesu kad se tako rašire po svetu kao da to ništa ne košta, i on običan dečak koji ne želi da bude povređen. Uprkos godinama, iskustvima, povezima, teretima, ozeblim prstima i nesigurnom srcu na hladnom vazduhu. Ali šta da se radi, iznenadio me je. Pa, jeste, potvrdio je. Ili šta se već meni sviđa. Nisam mogla da odbijem, ali sam zato uradila najgoru sledeću stvar – it has to be relaxed, rekla sam mu. Ne može nikako drugačije. On ne zna koliko sam ja sve suprotno od relaksirane, i ako bi i da pokuca na vrata, ne može ništa drugačije, da li se razumemo?

Koji trenutak kasnije, našla sam se u liftu, i shvatila šta se desilo. On je otišao, ja sam ostala. Sama sa sobom.  Odjednom je taj tandem našao zajedničku temu – odavno me niko nije pitao nešto tako lepo. Ali zaista, zaista lepo. Pa i ne pamtim kad. Paul je to uradio drugačije, Dean isto tako, dalje mi se ne ide- i put lifta ka nebu je pratio put mog srca; dva neočekivana saputnika, možda još neka od mojih naravi… i ja sam se nasmešila. Nadam se da ga moja reakcija nije povredila. Nisam razmišlljala puno o njemu. Simpatičan je, podseća malo na Dr. Gregory House-a, i nema veze sa plesom. Nije ni to. Sutra će već pokvariti sve, možda ću ja, ili on. Ali ovaj trenutak je lep.

Ušla sam u stan, upalila lampu i pustila Melody da mi pravi društvo. Ona dobro zna o čemu se radi.

My soul is a weary and
Beaten down from all of my misery yeah
Oh Lord, who will comfort me?

Sela, zavalila se u stolicu i smešim se. Možda je moja reakcija high na ples koji sam nešto ranije otplesala sa Glen-om. Prisećam se par lepih stvari koje su mi ljudi rekli poslednjih nedelja. Glen, na primer. Da  iz njega izvučem najbolje, i inspirišem ga. On je personifikacija jednog od pristupa plesu – life is easy, and fun. I Melody kaže nešto slično. Ne, potvrdio je, ne ide to sa svakim. Ali sa mnom, sa mnom je mnogo dobro. He made me happy. Kao i Greg. Ili kad mi je jedna Francuskinja rekla nešto istim rečima kao jedan gay dečak puno godina pre toga – you are so pretty. Usred moje ružne faze. Ljubaznost stranaca je na tako visokoj ceni iz prostog razloga da oni ne moraju da budu ljubazni. Ni iskreni. Ne moraju ništa. Ali jedan za drugim, oni dolaze, prolaze i nestaju, i ostavljaju nešto po čemu ćemo ih zapamtiti. Vera u ljude najvećim delom dolazi iz te zalihe stranaca koji kažu lepe stvari. Neko je sreo dobar broj, neko nije bio tako srećan.

Subota veče, sedim pred monitorom koji je velikodušno preuzeo na sebe da peva i zvuči kao Melody Gardot, i smešim se. Lepo je ovo ispalo, zaista.

Advertisements