Adresa

U neka vremena davna (perfekti mi baš dobro idu, i ne samo meni), u kalendaru mojih postova na blogu bilo je puno crvenih znakova. To je imalo nekog smisla. Ne jasno definisanog, već prisutnog. Pisala sam često, bila puna elana, besa, misli su iskakale iz glave kao ribe iz rajskog potoka gde lenjivci ne moraju ni da pecaju nego im sve skače u tiganj… idila jedna b(l)ogovska. Tako je i Ernest (H.) pecao negde u Pirinejima, bila je to lepa slika, i to obilno zalivao vinom. Neko se vraća u vremena ovakva ili onakva – ja merim po tome koliko često napišem koju reč, rečenicu, i… nije tačno, ne merim, već se mere same poređaju, stanu u red i galame, traže i zahtevaju, umesto mene, jer ja bih da stanem u red, tražim i galamim, ali… uglavnom ćutim.
Nije ni to.

Moj tata i ja pričamo s vremena na vreme, obično jednom mesečno. I nikad se ništa naročito novo ne doda kratkom razgovoru, jer sve što nam se dešava dešava se i drugima i ne zaslužuje više od par reči, ali rekao je on jednom nešto što se nije moglo izbeći i ja se dosta često setim tih njegovih reči. Ima u tome nekog reda: slušati svoje stare. Postajem pravi primer iz slikovnice, iako sam mislila da sam lik iz stripa. Dakle, rekao je moj tata da je sva buka oko starosti, štednje, naprezanja i truda – koji vode ka starosti – žešća laž. Evo njega u njoj – starosti – i uz svu njegovu snalažljivost i joi de vivre, čega mu ne fali, it stinks. Nije dalje elaborirao, nije ni morao. Dobro sam ga čula (za promenu) i jasno mi je da je i taj mit morao da završi kao i svi ostali. Iako to nije vrsta mita kome bilo ko posveti puno pažnje dok se u njemu ne nađe, ali da sam čula iz prve ruke kako zaista jeste je bila dobra stvar. Još jedna opcija obrisana. Postaje sve tesnije na ovom komadu kamena gde vežbamo balansiranje, mi koji volimo takve stvari. Oni koji ne vole, ne moraju. Da vole, ni da balansiraju. Iz ugla starosti zamišljam da zakoni izgledaju naročito zanimljivo. Kao kad neko veže kravatu oko vrata pa je zatim skine i veže oko glave, ili oko ramena – ista stvar, i podjednako nebitna. Hoću da kažem – hodati kroz život sa glavom – i kravatom – pod ovim uglom, ili 90 stepeni u desno ili levo, ne pravi aposlutno nikakvu razliku. Razlike leže negde drugo. I većina nas tu adresu ne zna.

Advertisements