Normalan život

Nekada davno, živela je jedna Ana po svim zakonima Svemira – sporo ali neumitno udaljavala se od ljudi, i oni od nje. Jedine gravitacione sile koje su imale efekta na nju bile su one fundamentalne: volela je svoje dete, volela je još neke ljude – i morala je da radi. Ima glagol ’voleti’ ozbiljnih mana, ali one se daju oprostiti, međutim ovaj drugi glagol koji je ujedno i jedno neizdrživo stanje – moranje – je oduvek Anu mnogo mučio. Pod njegovim pritiskom je ona redovno pravila katastrofalne greške, pa je verovatno iz tog razloga rešila bila da preokrene i same sile Svemira, i našla je posao. Tj. posao je našao nju. I tako se Ana zatekla odjednom okružena brojnim ljudima. Po ceo Božji dan. Na putu do posla, na poslu, na putu od posla… Jedino je u kratkom vremenu kod kuće dobijala malo tišine i predaha, i to samo zato što je njena omiljena osoba na svetu – klinka – tinejdžerka koja je dolazila kući sve kasnije i kasnije, a kad bi konačno došla skoro svakodnevno je tu bilo nekog durenja, rasprava, razgovora, molbi, ukazivanja… Ni ne znajući kako, i ne od svoje volje, Ana se našla na ivici crne rupe. Na jednoj strani rupa bez dna, na svim drugim nebrojeni ljudi, i ljudi, i ljudi.  Da je mogla da ostane smirena i staložena, smislila bi već koje dugme treba pritisnuti za interstelarni pogon pa da nestane u vidu kometnog repa iz cele priče, ali Ana je shvatila da nema smišljanja, ni dugmeta, nema ničega što izvlači iz polja takvih gravitacija. Prosto nema. Ni Houdini se iz ovoga ne bi izvukao.

Ana nije neko vrlo raznovrstan u veštinama, i tu gde se našla krenula je sa onim što zna – da posmatra sve te silne ljude oko sebe. Kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno, kao da ih niko nikada nije posmatrao prethodno. Eto kako je to ispalo. Overload informacija je nagrnuo ka njoj od te šarene mase, prema kome je stampedo deset hiljada bufala baletski treptaj vilinskih stopala.

Džefri je kempi homoseksualac, Filipinac, koji par puta godišnje ide na Kubu u društvu sličnih sebi, i onda tamo nabave na crno zalihe post-Vijagre, pilule bar deset puta jače i efikasnije, i to gutaju cele nedelje i provode se u lokalnom društvu sa svojim svežnjevima konvertibilne valute. On sanja o tome da se uda, počeo je da gubi kosu, napunio 40-tu pre neki mesec, i uzdiše dok gleda preko puta u mladog Reinalda. Šalje svojima pare, i oni ga više ne pitaju često zašto se ne oženi i nema decu.

Posećuju ga redovno u toku dana dve mlade žene, udata i neudata, koje vole da se druže sa njim. Pričaju o odeći, o izlascima, i uzdišu nad muškarcima.

Reinaldo radi dva posla. Od 9 uveče do 6 izjutra u nekom skladištu razmešta kutije i zalihe, i potom dođe na taj posao i tu nastavi još devet sati. Ima 23 godine, svira u bendu i uvek je ljubazan i nasmešen. I on šalje pare svojima daleko odavde.

Dženifer je došla kao malo dete sa Jamajke. Sa svojih 37 godina danas ima dvojicu sinova, jednog velikog i jednog malog, i sama ih podiže. Pre dve godine je jedne nedelje dok je vozila na vežbanje udario neki tip kolima, i ona je godinu dana bila po operacijama i oporavcima, a sada je praktično polu-invalid plus srčani bolesnik. Tip koji je udario je zavlači po sudovima jer on insistira da nije kriv, i koliko ga je samo koštao popravak njegovog auta!

Marija je kad su došli ovde krenula da radi u noćnoj smeni u proizvodnji, na pokretnoj traci, iako je fakultetski obrazovani inženjer, i tako četiri godine, od 10 do 6, svake noći. Trojica sinova kod kuće su se snalazili i rasli najbolje što su umeli. I muž je radio. Sada je vrlo zadovoljna da radi tokom dana, i posao je lakši. Koledž za koji je zainteresovan jedan od njenih dečaka košta $17,000 za godinu dana.  Program traje dve-tri godine. Druga dvojica ne znaju šta hoće još, a ona ne zna šta će. Do posla putuje sat i po u jednom smeru. I uvek se smeje. Voli i da peva. Svi se oni smeju i pevaju i šale. Nikada lošu reč ne kažu.

Izu je ostavio muž. Sve je smislio i isplanirao, sve zaveo na svoje ime, i njoj ostavio dvojicu sinova, hipoteku na pola kuće i njenu platu kao jedini izvor prihoda. A plate nisu mnogo dobre. Ona često plače. Zato ne govori puno, jer kako krenu reči, krenu i suze. Ne zna od čega da uopšte i krene, izneverena na fundamentalnom nivou.

Fahmida ima okrugle oči sa dugim trepavicama, izraslinu koja joj razdvaja prednje zube i voli da sačeka Anu kad ova ide na ručak pa joj onda priča. Ima odraslu ćerku koja je vrlo vredna i dobar student i sina koji je rođen sa skoliozom od koje nikada neće prohodati i zbog nje jedva uspeva i da sedi u invalidskim kolicima, ali takmiči se u raznim sportovima za decu svog uzrasta u tim svojim kolicima, i ona ga sa majkom i mužem odvozi, dovozi, podiže i spušta, pere i o njemu brine. Došli su ovde nakon nekoliko godina u Saudijskoj Arabiji, gde je muž jako dobro zarađivao, ali ovde su mogućnosti za takvu decu mnogo bolje. Svi joj zavide da je bogata.

Abi je mršava Meksikanka, nedavno se udala za razvedenog Kolumbijca. Retko se viđaju jer rade duge sate i on radi u smenama. Škrt je i očekuje da ona kuva i bude domaćica povrh karijere. Povrh čega? Karijere. Povrh čega? Ka… kako ovo ide ljudima, posmatra Ana i odrađuje rutinu svojih dana.  Posmatra, sluša, posmatra, sluša. Ponekad nešto kaže. Odrađuje.

Glasovi pričaju Ani i kad ih ne razume. Sve priče su nalik, jer neko se rodio, neko stigao do kraja, neko se udvara, umara, zaljubljuje, ili odljubljuje, i sve se dešava istovremeno i u glas, i Ana gleda u njih pa zatim u pod i trudi se da ne stane u lokve tih nebrojenih kapi iz nebrojenih grla koje padaju, padaju kao neprekidne ljudske kiše. I nikad nije suva. Možda bi se na ulici prosušila malo, razmišlja.

Na ulici sačeka prevoz. U prevozu je sačekaju drugi ljudi.

Jedna žena je započela razgovor na mobilnom tako što je izjavila da ne može više da bude prijateljica osobi na drugoj strani. Jer je prevarila sa njenim mužem, ali ne, nije, to je bila hiperbola, pa joj je rekla da nije dobra prijateljica jer nije dovoljno otvorena, i da nikada ne traži pomoć i da ne zna kako da živi svoj život, i da će joj ona pomoći jer joj je prijateljica, i pričala je i pričala u krug i opet i dalje, a kad se Ana premestila na drugo mesto, tamo je pričala jedna druga žena. Da neće platiti večeru svima, da nema para i zašto svi od nje očekuju, i njen glas napet kao zategnuto oružje puca nad glavama koje se miču u ritmu kretanja vozila, i pogodiće jednom cilj.

Fucking women. And fucking men.

Jako je dugo vremena prošlo otkad je Ana pomislila kako bi lepo bilo imati mamu koja te zagrli, zaštiti od svega, sakrije i sačuva. I onda je jednog dana sedela u busu, gledala u obrise ljudskih tela koji su stajali kao pogureni monoliti, kad je na stanici izašla kroz gužvu jedna povijena ženska glava, u njenom profilu nacrtane linije mizerije i ludila, i kad je ona već bila napolju iz sredine najveće gužve začuo se jedan zvuk drugačiji od svih zvukova na svetu – uplašeni dečiji glas. Mama! – podigao se vapaj deteta, ne starijeg od 5 godina. Nijedan glas na svetu nema taj zvuk uplašenog deteta kad pomisli da je ostavljeno. U Ani su se presekle sve veze razuma i odreagovao je jedini instinkt za koji zna da je nikada neće izneveriti, razmakli su se malo oni monoliti, otvorila su se opet vrata, i ona sa svog sedišta nije ni videla dete u toj gustoj masi poslepodevnog ljudskog umora, ali videla je ruku one jadne ludače – to je bila majka. Uzela je svoje dete napolje sa sobom, i zatvorila su se opet vrata za njima i njihovom tragedijom.

Ana bi rado zatvorila oči nad svim tim slikama, i još bi bolje bilo da ih nikada nije videla ni čula, ali svesna je da ova težina pod kojom diše sporo i kreće se s velikom mukom je kamen zvani ’normalan život’. Stigla je polako do nje i svest da ovog puta nema izlaza. Ona ovome nije dorasla.

Advertisements