Encounters at the End of Winter

It was a delicious moment of confusion.
Napravila sam bila nekoliko koraka u nepoznato rano izjutra a da nisam znala šta se dešava. Mogla sam i da propadnem koz crnu rupu, ali to nije bio trenutak za oklevanje gde god da je vodio. Ali nešto se jeste dešavalo. Rana jutra su postala svakodnevica, i nešto je bilo puno, vrlo drugačije. I onda sam shvatila: voda je u tečnom stanju. Posle više meseci, a mogla bih da se zakunem da su to bili jako dugi meseci, ovo je prvi put. Sve je odjednom bilo drugačije. Da, da, ona ista voda u stanju fluida koja je odgovorna za postojanje života, bilo kog i kakvog- svakakvog, jedinog. Sam porast temperature je prijao, ali ako su me uši služile – a verovatno nisu, uz šal pa kapuljaču – ja sam čula žubor, neki tih, potmuli, možda podzemne vode, kojih je puno u ovom kraju, i nema veze što je tlo zamrznuto i biće još bar dva meseca – ja sam nešto čula.

Verujem da je to bilo prvo jutro kad sam se nasmešila tako rano. 

Kad sam stigla do parka, videla sam kako malo ispred mene napreduje sporim polu-hodom polu-trkom jedno kučence dobro uhranjeno i okruglo. Oh, obrisao mi se osmeh smesta, mora da je izgubljeno. Ovde nema lutalica, i ako je celu noć bilo napolju, čak i uz tekuću vodu, mora da je očajno, iako se to po hodu ne bi videlo. A hod je bio od onih koje animiraju, baš lep i sinematičan, i ona čupava debela guza se mrda u svom ritmu, možda ima i slušalice nekog canine iPoda ili tako neku sličnu igračku za ljubimce koja mora da je već izmišljena. Utom se hod zaustavi, i glava ispred trupa se okrene, ali samo preko ramena, bez preteranog napora za ostatak tela, da me pogleda. I tu shvatim da je u pitanju rakun, neprikosnoveni vladar i divlja zver ovih krajeva. Postane mi jasna moja konfuzija tj. naivnost ali nisam imala vremena da nad njom razmislim – pa on to mene overava, da li sam vredna većeg truda, kao i svaki mangup na putu ka nečem lošem. Nisam bila očito, jer se glava opet vratila ispred, i on je nastavio dalje.

Još od leta nam je park zagrađen, i to baš zagrađen da se ništa ne provuče, kao da grade grobnicu nekom faraonu za života koji se mnogima zamerio a ne igralište za decu. Rakun je prišao na par mesta tablama i žici da vidi da li ima prolaza, ali ništa veće od par santimetara ne postoji, ako i toliko. Opet je zastao i pogledao me preko ramena. Ja sam strogo držala distancu. Dobro je znano da sam velika kukavica, ali nisam samo ja – svi ih se boje. Razbojnici de luxe, ulaze u kuće, rasteruju kućne ljubimce kao da su boranija, kradu sve što se ostavi nezatvoreno, a ono što nije dostupno prevrnu, i naprave haos, čisto jer im se može. I svi su takvi, od ponosnih mama do dece koja imaju na koga da se ugledaju, a tate valjda slede ostatak familije.

On nastavlja dalje, i na pola puta ga zamrzi da gura do kraja parka, priđe ogradi, pogleda me opet, čisto da znam da me nije zaboravio, i jednakim ritmom, bez ikakvog napora, krene vertikalno naviše, na vrhu pređe na drugu stranu i istim tempom se vertikalno spusti dole, pa ode u mrak i svojim putem. Čista egzibicija.

Otkad me neko nije tako odmerio – smešim se sebi i hodam važno – pridao mi značaj na tren, ako ni zbog čega drugog zato što pripadam naročito poganoj vrsti, i ja sam se ispravila jer da se on okrenuo bio pa krenuo ka meni ko zna šta bi bilo – mislim, nekad prosto nema uzmaka. Probudio se bio život na nekoliko sati, i čak je probudio i u meni hrabrost, ili pre stid zbog kukavičluka, ali ako me je komšijski mangup overio, mora da ipak nisam baš toliko bezopasna, push-over i šta ja znam šta još. ‘Ej, proleće stiže za koji mesec, i ja sam spremna.

Advertisements