Funkcioniše

Danas je nedelja, ponavljam sebi dok hodam po kući. Ovo je važno, zato što sam juče za subotu mislila da je nedelja, pa da dan ne bude prazan, ili se ponavlja, danas mislim da je ponedeljak. Sama sam od petka predveče. Imala sam planove za petak, imala sam planove i za subotu, ali ono što je trebalo da bude u petak ispalo je da je bukirano za nedelju i… mora da je to bio početak moje konfuzije.

U petak je duvao jak vetar pa sam odustala od pravljenja drugih planova. Ostala sam kod kuće, gledala filmove za redom i jela sladoled. Ne, ovim redom: pojela pastu, uzela malo voća, i negde oko 1 setila se da imamo sladoled u frizeru. Malo se ubajatio, ali Haagen Dazs je vrhunski sladoled i posle 4-5 meseci. Kroz dobar deo tih aktivnosti gledala sam filmove. Imamo ogroman TV od pre nekoliko meseci, i sada smo već navikle na njega. Kupio nam ga je OMD, koji je napravio bio celu tablicu objašnjenja – rođendani, pa Božić, koliko on prosečno potroši za svaki, pa sve to skupa (ispalo mu je čak i manje, objasnio je) – a stvar je u tome da se osećao krivim pa je TV neka vrsta iskupljenja. Posle TV-a nam je doneo ceo jedan gigantski external drive pun filmova. To je bio deo celog paketa, plus još nešto što je bilo neophodno da bi sve to funkcionisalo, i tako smo sada baš dobro opremljene elektronikom. Uglavnom funkcioniše kako treba. On se i dalje mota okolo, proverava šta i kako radi, ali ne vrlo često, to je najvažnije. Minimalni utrošak energije je najbolja strategija kad je on u pitanju. A rekla bih da je to fundamentalno pravilo i za ostale ljude. Osetiti zahvalnost prema drugom pojedincu bez obaveze da se uzvrati je overeni pomak u svesti. Naravno, zahvalnost takve vrste povlači da ni na koga ne može da se računa, jer oni čine po svom nahođenju tj. kad im tako dođe – i to je u redu, izgleda. Uglavnom se bez tih stvari i usluga i može. Niko ni od koga ne zavisi. Deca tu komplikuju stvari, ali klinka osim para i ne traži nešto puno od mene ovih dana, pa sam verovatno tu nešto pogrešno shvatila bila na samom početku. I ljubav je zanimljiv koncept iz tog ugla gledan, ali to je redak ugao. A i ljubavi su retke.

Iz petka se prešlo u subotu, dan kad nisam radila ništa. Nisam ni sa kime pričala, nisam ni provirila u spoljni svet, i predveče sam opet krenula sa gledanjem filmova. Opet sam jela pastu. Nema brže hrane, plus je ukusna – idealna. Popila čašu vina, pojela grožđe. Sasvim dovoljno za homeostazu. Tuširala se, sedela na šolji… Klinka je baš nedavno izjavila kako ona puno voli da sedi na šolji. To joj je jedino vreme kad je na miru, her down time. Ona ne zna važnost takvih stvari, ja znam, i drago mi je da to funkcioniše, ali uviđam da sam šolju zapostavljala svih ovih godina. Nije uživanje u pitanju kod mene, ali proces funkcionisanja organizma je jedini razlog – nema drugog – što se budimo svakog jutra, krećemo se, jedemo, i u nekom trenutku nam se prispava. Tako je i sedenje na šolji deo poeme svačijeg života.

U subotu sam nameravala da obavezno pozovem bilo Martina ili Davida, da izađemo. Odustala sam jer mi se odustajalo. Ali samo razmišljanje o njima je prijalo. Među nama ne postoje nikakve obaveze. Ženska prijateljstva koja imam, i koja se tako mogu zvati samo zato što bi bilo baš bezveze da ih nemam, su puna obaveza, iako se vrlo retko viđam i sa njima. Osnovna razlika između ženskih i muških prijateljstava je da kad pozoveš prijateljicu, ona te obavezno pita: kako si. Odmah zatim krene da objašnjava kako je ona, a i ti uhvatiš sebe kako objašnjavaš, poveruješ se, jadaš i sl. Kad se javi tvoj muški prijatelj, Martin na primer, on kaže: What are you up to? Kad se javiš Davidu, on prvo uzvikne: Ivana! kao da je tvoj glas apsolutno najbolja vest koju je čuo celog dana. I odmah zatim na tvoje ‘how are you’ kaže da je sada fenomenalno pošto si ga ti zvala. Prijateljice se nikada ne raduju tvom glasu; one su obično ljute što ih nisi tako dugo zvala pa moraš da im se dodvoriš nekako. I obično to bude duža sesija slušanja njihove priče.

Na plesu sam upoznala jednog Martina i jednog Jeff-a. Imaju potencijal i jedan i drugi, ali ja već imam jednog Martina i jednog Jeff-a u životu. Vredi razmisliti i stvoriti teoriju oko toga zašto to ne ide.

Nisam zvala ni Martina ni Davida sinoć. Ali sve manje idem na ples, zvaću ih uskoro. Računam da će mi se i tada obradovati. Lepo bi bilo.

Minimalizam ovog vikenda je od jednog dana i jedne večeri napravio puna dva dana. Ovaj vikend ima i ekstra dan – sutra je praznik, najnoviji u ovoj državi i zove se Family Day. Moje dete nisam videla od četvrtka uveče. Ali porodica ima raznih. Obećala mi je da ćemo danas u Destileriju. Izgleda da dolazimo do nekih saznanja istovremeno, ona i ja – vreme zajedno je vredno i vredi ga bukirati, nešto sa njim isplanirati. Kad se tako organizuje, obe uživamo. Kad su u pitanju obaveze, potražnje, izvlačenja – ne funkcionišemo naročito dobro. Verovatno mi je ona sličnija nego što sam mislila. Ne znam da li je to i koliko je dobro. Osnovna razlika je i dalje na delu: ona raste i menja se; ja se menjam jer se sve oko mene menja.

Dobila sam tri dana ovog vikenda, i napraviću od njih bar četiri kako mi je dobro krenulo, a možda i pet-šest, videćemo. Ali već dve noći za redom sanjam da sam na poslu. I ne samo što sam na poslu, nego se baš trudim. Sinoć nisam samo ja bila na poslu već se i klinka preselila tamo sa mnom. Radim furioznim tempom, ona mi pomaže. Kad se probudim, probudim se umorna. Zato tokom dana ništa ne radim. Besmislenost mog posla se verovatno nije mogla bolje ilustrovati od ovog obrta – radim u snu, besposličim na javi. Svet, koliko se bar vidi kroz moje prozore, i dalje funkcioniše.