I on kaže

Džek redovno šalje elektronske razglednice. On zna da ih ljudi čitaju, stalo mu je sigurno da ih čitaju, još mu je važnije da slušaju njegovu muziku i ostave koju donaciju na sajtu. Ali debeli jastuk osame stoji između njega i nas i to je dobro.

Ono što ne bih pomislila da je moguće se ostvarilo. Zavidim Džeku. U poslednjoj razglednici poziva nas čitaoce da mu se pridružimo na turneji po Australiji i Novom Zelandu. Na biciklima. Nastavlja da nastupa po dnevnim sobama sveta. Bio je u Srbiji, stigao do juga Grčke i okrenuo krug. I to je odradio delom na biciklu, delom vozovima. Ja nisam neki biciklista. Nisam nikakav, u stvari. Ne volim ni da mi je previše toplo ni previše hladno, da mi sunce bije u oči, da mi duva jak vetar tek mrzim, sa bilo koje strane, da jedem suvi hleb ili junk food, uh… nisam za bicikl, i bicikl nije za mene. Ali odjednom mi je ova Džekova ludost neopisivo privlačna. Odmah sam zamislila boje Australije, kao na slikama, jer ne znam uživo. I zeleni New Zeland je sigurno lep.

On to radi sa nekih 30 godina. Što duže putuje izgleda da nalazi više smisla u kretanju. Ništa nema smisla, pa je on tako u velikom plusu. Možda će mu se pridružiti mešovito društvo. Možda će ga neko staviti na vesti ili vrlo popularan youtube video pa će postati poznat, slavan čak. Nikad se ne zna gde će ga sačekati preokret. Nadam se samo da ga on ne čeka. Jer onda nije trebao ni da se pomera iz svoje radnje u Amterdamu u kojoj je prodavao hip muška odela po svom dizajnu. Kako zatvara radnju, rasprodaje odela. Ja bih kupila sebi jedno. Za 50 eura, i stavila bih ga na zid, da me podseća da je to nekada bio moj san, da ću i  ja jednom krenuti. Nekud.

Krenuti nije teško, kao što sada znam. Zaustavljanje je problem. Svi se zaustavimo. Valjda tako mora. Možda treba?
Ko zna.

Advertisements