Bad Santa

Duh Nove godine is one disturbed SOB, zaključujem sledećeg jutra.  Sačekala sam ga opet uz radio. On je bio najbolji deo. Pisala sam. I to je bio dobar deo. Malo sam i čitala. Još jedan dobar.

Kad je Joe nešto posle ponoći pokucao na vrata i pozvao me preko, kod njih, prešla sam. U svojim otrcanim pantalonama – naslednici brojnih generacija otrcanih pantalona – u majici koja se skupila od pranja pa mi jedva pokriva stomak i crvenim čupavim čarapama. Ništa nije išlo jedno uz drugo, a naročito ja nisam išla ni sa čim, ali pošto me noge služe svi mi idemo skupa. Bez stizanja, vredi istaći.

Dok sam sedela kod njih -odbila šampanjac i čokoladu, i greškom uzela sladoled – shvatila sam da sam u stanju koje se nekih ranijih godina opisivalo kao shell-shocked. Naime, to mi je posledica eksplozije od koje je klinka postala tinejdžerka a ja… se sakupljam.

Oni su mi iskreno davali savete, jer su već prošli kroz nešto nalik. ja sam ih slušala i osećala da pomalo levitiram, što je bilo vrlo prijatno i ništa me nije bolelo, čak bi se najbolje opisalo kao comfortably numb. Divni, divni talentovani ljudi koji se pojavljuju sa pravim rečima i konceptima i muzikom pa mi nismo više siromašni u rečima i konceptima i muzici. Da je moguće, ja bih uplatila duži boravak at the Comfotably Numb Inn.

Želim vam ispunjenje želja. Znam da svako ima svoju listu. Uglavnom među listama ima dosta sličnosti, ali lepo je napraviti svoju individualnu. Držite se liste i nosite je svuda sa sobom. Ako ste neskromni, good for you.

Ja želim da se više radujem, u 2011. i beyond. Najdelikatnije biljčice prve propadaju pred mrazom života, kažu. Radost bi bila jedna od tih.
Ispostavlja se da to nije sasvim tačno. Za mene svi tvrde da sam delikatna – a evo me, trajem.
Ja bih da to trajanje dekorišem malo. Naročito volim crvenu. Pantone kolekcija ima bar petsto crvenih. Ja bih sve uzela ali zadovoljila bih se i jednom – onom od koje se sve zarumeni.

Klinka me dribla kao nevoljnu loptu.  Odmah je provalila da nisam atletski tip – lopta je bila deo nezavršenog projekta, bez prave upotrebne vrednosti. Ali je ona iskopala iz fioke i sada je tera okolo dok lopti polako ističe vazduh. Uvlači se u sebe – lopta – i klinka, zdravo rumeno dete kakvo jeste, se čudi kako je moguće da je ona rasla u baš tom tako malom stomaku. Pa tu nema mesta ni za jedan veliki ručak.

Ako ste mala žena i niste skloni agresivnom ponašanju već pre spadate u refleksivne, kontemplativne tipove, možda vam nije najpametnija stvar na svetu rađanje dece. Kad vas deca prerastu oko 16-e to ima smisla, ali kad se to desi sa 13 – you are screwed. Prosto prestanu da obraćaju pažnju na vas. Osim kad se razigraju i zgrabe mamu kao najbližu igračku. Ima tu i radosti, nije da nema, ali vrlo brzo zaboli glava.

Mnogo mi se dopada onaj savet dede-heroinskog adikta iz filma Little Miss Sunshine koji svom unuku kaže da nije blesav da se drogira kad je ceo život pred njim – droge treba ostaviti za starost. Ne samo da mi se dopada – ne verujem da sam čula pametniju stvar unazad celog života. Živeli sedativi. I alkohol je dobar, ali ga moj stomak ne trpi u većoj količini. U stvari ništa ne trpi u većoj količini, a ponekad ni u maloj – to je onaj isti u kome se stvorila jedna klinka, što je zaista pravo pravcato čudo, ona je potpuno u pravu. Nije ni samo do stomaka, cela konstrukcija je sličnog tipa. Stalno mi nešto smeta. Ljudi ako nisu zanimljivi, seks ako nije dobar, buka ako nije melodična na način kojim mom uhu prija, reči me iritiraju na bar petsto načina, boje tek – neophodan je sklad, oči nisu tu samo da se ne bi saplitali i da bi overili jedni druge (miris je za to bolji) – i… (uzdah) ta lista je jako duga.
Apstinencija je moja prirodna reakcija na život. (uzdah No. 2)

Život se ponavlja, i uvek je nov. Ovde još nisam bila. Kako volim da putujem, to zvuči vrlo dobro dok sam na drugoj strani. Sa ove strane dimenzija, gde se svi guramo, ja povremene, neočekivane napade smeha doživljavam kao najveće neverovatno i prosto magično čudo, i kad ne mogu sama, uživam dok gledam klinku kako se smeje. Ako preživim sledećih nekoliko godina – što je jedna sasvim pristojna želja – i ne postanem adikt – što će biti poveća šteta jer će mi kao amateru preživljavanje slabo uspeti – pa na tom kraju tunela pronađem svoje crveno, slobodno me uzmite za drugaricu, ljubavnicu, sagovornika,  jer obećavam da ću tada stvarno, ali zaista biti fun. Tamo, 2015-e.

Advertisements