A Match

Typical signaling on a civilized street involves long periods of fear and occasional if brief rush of hope.
‘Nada’ is the word for hope; ‘Strah” is for fear.
The latter sounds like it could have been coined in Siberia. It was.
Once you start consuming American pop culture daily, you quickly learn other meanings for ‘nada’.
In the Old World as in New, hope is a chosen name for girls.
Nada Knežević, hope with my last name, is one of the best jazz singers the old country has produced.

When my old boyfriend brought his new girlfriend with him long ago, her name too was Nada. I sat there, I remember, I was barely 25 and she no more than 17. I realized then that I was as far from hope as it was humanly possible.
But I was still on my first quarter of the century then. It would take many a cruel sparring match between fear and hope in the years to come, with me the only one battered.

As I said, I was sitting there barely twenty five but feeling around hundred. Although it was ten years earlier when I turned 100 so by then I was hundred and ten in reality. By that age it is criminal not to have dispensed with hope. It shouldn’t have come as surprise then that hope sat out of my reach.
And she was just a sly, conniving girl posturing and sticking her tongue out at me when he wasn’t looking.

Giving up on hope wasn’t that difficult – hope is for amateurs. My one true desire was magnanimous rule of the State of Fearless. Still is.
But it never came to be.
Fear never released its hold on me
as if I
were its one and only hope.

Advertisements

Ljudi kao deca

Na ovu temu razmišljam dugo i nisam ubeđena da ću je uobličiti jasno, ili smisleno, ali jutros sam bila podtaknuta da nešto kažem o tome pa je možda ovo trenutak da zapišem.

Postoji jedna vrsta naivnosti koju sam viđala u Evropi (pošto nisam nigde drugo putovala mogu samo da zamislim da je ima i na drugim mestima) i koja kod mene uvek izazove jedan duboki osećaj žaljenja. Te uslovno nazvane ‘naivnosti’ nema na Balkanu, i nema je ovde.

Nije lako opisati tu naivnost. Recimo, u Francuskoj, sa njihovim de Sadovima, Cvećem zla, Republikom i Terorom koje pišu velikim slovima, neraščišćenom i nejasnom savešću tokom Drugog svetskog rata, da samo zbacim s prstiju jedne ruke, i u toj istoj Francuskoj, kao i svuda, vrvi od prevaranata i nakaza svih vrsta, plus Francuzi kad kažu ‘naivnost’ verovatno odmah namiguju i lascivno se smeše, sve to ipak ima jednu sasvim drugačiju boju. Sa svime što znaju – što im je apsolutno previše – naivnost o kojoj govorim živi i dalje u Francuskoj. Ili bar izvesna doza te naivnosti.

Francusku pominjem zato što sam u njoj bila dva puta tokom poslednjih nekoliko godina. Turističke posete su zavele i skromnije od mene na stranputicu izvođenja zaključaka o materiji koja je malo poznata, ili uopšte, ali ovde nije u pitanju logički proces već opažanje koje se neprekidno potvrđuje, i uz to opažanje se uvukao i jedan osećaj.  

Meni se ta naivnost dopada. Mislim da je neophodna, fundamentalna, esencijalna za ljude. Da ljudi budu kao deca zahteva puno od ljudi. Ljudi se na svim mestima gde se od njih puno očekuje normalno pokažu vrlo bednički.

Ovo o čemu govorim nije infantilizam. Infantilizam je najgora pošast koja vlada ljudskom vrstom, i vlada jako dugo. To da je odgovoran za sva zla je šolja čaja u odnosu na činjenicu da je infantilizam neizlečiv. Nije da se ljudi ne upinju na različite načine – i različiti ljudi, ne svi – da ga prevaziđu, ali odsustvo sazrevanja u izvesnom dobu, kad mu je vreme, je kao deficit kalcijuma i drugih esencijalnih materija: organizam je oštećen permanentno.

Moje razumevanje, i nisam ubeđena da ne grešim, je da je za odsustvo naivnosti o kojoj pričam ovde odgovoran mentalni trud uložen u nadmudrivanje svega što hoda, puzi ili je imobilno a u ime profita. Takva je kultura, a svako ko se opirao kulturi razume koja je to uzaludnost, sa ili bez konja i magarca u istoj priči, vetrenjača i mandatornog idealnog ženskog lika. U Srbiji i zemljama nastalim iz Jugoslavije, i vrlo verovatno se to isto odnosi i na dobar zahvat istočnoevropskih zemalja, je u pitanju blisko stanje rata i propasti, koji uvek vise nad glavom a nekad se i ispuste i zatrpaju sve užasnom lavinom. Tj. strah. Ovo dvoje – profit i strah – su surovi vladari.

Redovno me putevi kojima prolazim vraćaju nazad na zaključak do koga sam došla pre nekog vremena – da sve košta komad srca. Onaj najmekši organ koga sami ljudi pojedu i kad nisu gladni i imaju dovoljno hrane oko sebe, a prodaje se kao vrhunska poslastica onima koji vole da misle da samo takve vredi konzumirati.

Uzroci kao i manifestacije su puno kompleksniji, ili njihove posledice jesu, ali kad kao i svaki freakin’ turista na ovom svetu pešačiš nekim pravcem za koji nemaš drugog izbora nego da ga zoveš ‘svoj’ i tako dođeš do jedne tačke – životne, geografske, bilo koje freakin’ tačke – sa nje vidiš da je ovo obdanište za decu bez srca. U tom obdaništu ona divljaju sve vreme, ili ako ne sve vreme to znači da su se jedni umorili a drugi divljaju pa će promeniti smene kad im dođe vreme, i jedini razlog što ne divljaju dalje i šire nije zato što se ustežu već ne umeju da lete, bar ne još, ili ne mogu da budu na više mesta u isto vreme, što će se isto moguće promeniti u nekoj budućnosti, i sva ta zamagljenja možda dolaze od suza, ili nekog drugog emotivnog izliva, i vrlo su sporedne pojave. Kad deca sa srcem  porastu ona postanu deca bez srca. To bi bio jedan od kratkih opisa ljudskih bića. Mislim da je dosta veran.

Ono sto sam htela da kažem je da mi je toga izuzetno, duboko, neprolazno žao. Jer je izgubljeno nešto sto se nije smelo izgubiti.

Besmislenost, svakodnevnost – oh, shit!

Velika papirna vreća, puna nešto više od polovine, što znači oko 12-15kg. Sadržaj vreće treba prebaciti u plastičnu kantu. Mogla bih kutlačom da prebacim malo za privremenu upotrebu kao što obično radim. Ne, danas je dan za prebacivanje celokupnog sadržaja kese.

Savila kolena, spustila se nisko i pokušala da odmerim kako će ruke izdržati težinu. Teško je, ali podizala sam i teže stvari. Najveći problem će biti u sipanju sadržaja bez prosipanja. Stabilnost, ravnoteža… ako mi popuste ruke napraviću užasan lom i biću besna tri dana. Desilo mi se ranije, ne jednom. Nagnem papirnu vreću da odmerim – moram prvo da joj odsečem vrh. Možda je bolje da sačekam da se još malo isprazni. Ne, samopouzdanje raste usled besprekornog analitičkog pristupa projektu.

Odsekla sam vrh kesi. Hm, sada izgleda mnogo šira. Moraću da uguram sve ivice unutar plastične kante, inače će se prosuti bar pola. To ću morati da uradim dok balansiram težinu između jedne ruke i kolena… šta je tu je, vreća se prazni danas. Nosim stare pantalone, vezala sam kosu pozadi, i prionula.

U sumo poziciji podižem kesu, naginjem je i ispravljam leđa malo, osećam da sve ide kako treba, ivice kese ne štrče, čim se malo isprazni uguraću ih u otvor kante, sada nema povratka, nešto ne ide kako treba, prosulo se – oh, shit! – okay, nije previše, težina u rukama se smanjuje, dobro je, ruke me malo bole, naginje se kesa naginjem se i ja, ako padnem u kantu valjda neću razbiti nos, držim se svim mišićima koje imam, nestabilni ekvilibrijum neće dugo izdržati, i iz dekoltea letnje majice na bretele ispadnu mi grudi. Visi mi glava, vise i grudi, a leđa osećam da će odustati. Jedino kesa ne sabotira već sledi originalni plan, prazni se i stiže do kraja. Ispravljam se i gledam rezultat svog truda: plastična kanta je puna do vrha, oko kilogram materijala je po podu, pantalone se bele i sive od prašine koja je bila zalepljena na dnu i po obodima kese, grudi su se zbile preko ivice dekoltea koji se sada zategao, ne mogu da se vrate, i ćute tu gde su. Nešto slično je bila reklama za kurtizane u vreme baroka ili još od renesanse, viđala sam u filmovima. Iznesu ponudu da svi vide – da ne bude da su nepoštene. Gledam ih odozgo i pitam se koliko još apsurdnih delova tela posedujem.
Izdržati svakodnevna životna poniženja zahteva mnogo jači karakter od mog.