Besmislenost, svakodnevnost – oh, shit!

Velika papirna vreća, puna nešto više od polovine, što znači oko 12-15kg. Sadržaj vreće treba prebaciti u plastičnu kantu. Mogla bih kutlačom da prebacim malo za privremenu upotrebu kao što obično radim. Ne, danas je dan za prebacivanje celokupnog sadržaja kese.

Savila kolena, spustila se nisko i pokušala da odmerim kako će ruke izdržati težinu. Teško je, ali podizala sam i teže stvari. Najveći problem će biti u sipanju sadržaja bez prosipanja. Stabilnost, ravnoteža… ako mi popuste ruke napraviću užasan lom i biću besna tri dana. Desilo mi se ranije, ne jednom. Nagnem papirnu vreću da odmerim – moram prvo da joj odsečem vrh. Možda je bolje da sačekam da se još malo isprazni. Ne, samopouzdanje raste usled besprekornog analitičkog pristupa projektu.

Odsekla sam vrh kesi. Hm, sada izgleda mnogo šira. Moraću da uguram sve ivice unutar plastične kante, inače će se prosuti bar pola. To ću morati da uradim dok balansiram težinu između jedne ruke i kolena… šta je tu je, vreća se prazni danas. Nosim stare pantalone, vezala sam kosu pozadi, i prionula.

U sumo poziciji podižem kesu, naginjem je i ispravljam leđa malo, osećam da sve ide kako treba, ivice kese ne štrče, čim se malo isprazni uguraću ih u otvor kante, sada nema povratka, nešto ne ide kako treba, prosulo se – oh, shit! – okay, nije previše, težina u rukama se smanjuje, dobro je, ruke me malo bole, naginje se kesa naginjem se i ja, ako padnem u kantu valjda neću razbiti nos, držim se svim mišićima koje imam, nestabilni ekvilibrijum neće dugo izdržati, i iz dekoltea letnje majice na bretele ispadnu mi grudi. Visi mi glava, vise i grudi, a leđa osećam da će odustati. Jedino kesa ne sabotira već sledi originalni plan, prazni se i stiže do kraja. Ispravljam se i gledam rezultat svog truda: plastična kanta je puna do vrha, oko kilogram materijala je po podu, pantalone se bele i sive od prašine koja je bila zalepljena na dnu i po obodima kese, grudi su se zbile preko ivice dekoltea koji se sada zategao, ne mogu da se vrate, i ćute tu gde su. Nešto slično je bila reklama za kurtizane u vreme baroka ili još od renesanse, viđala sam u filmovima. Iznesu ponudu da svi vide – da ne bude da su nepoštene. Gledam ih odozgo i pitam se koliko još apsurdnih delova tela posedujem.
Izdržati svakodnevna životna poniženja zahteva mnogo jači karakter od mog.

Advertisements