Nedelja, od jutra do večeri

Vetar i dalje duva u Torontu. Jutros smo se skoro pustim ulicama, u taksiju, moje dete i ja sjurile do železničke stanice. Ukrivo parkirani Chevrlolet pruža pogled na staru Union stanicu i impozantni Royal York hotel. Pet godina životnog iskustva i sistematski nakupljenog znanja pored mene uzvikuju „Ovo liči na Pariz!“ Uprkos eminentnom kašnjenju, zaustavila sam se usred brojanja para i pogledala je. Uopšte ne primećuje moje čuđenje i nastavlja da priča, taksisti, karoseriji auta, ledenom vazduhu nošenim zapadnim vetrom, kao da zna da će on tom brzinom stići do Pariza do večeras.

Uprkos tridesetak centimetara šaltera iznad nivoa njene glave, obavestila je prodavačicu karata da ide kod nane u Otavu. Žena me je zbunjeno pogledala – karte su bile rezervisane do Belvila. Objasnila sam da će se tamo odigrati primopredaja mog najvećeg bogatstva. Lepo su se pozdravile.

U vozu čim smo sele pita: „Da li je ovo već Otava?“ Mazimo se jer ćemo strašno nedostajati jedna drugoj. Kad je grad izmakao, gledajući kroz prozor, objavila je da se sada nalazimo u Africi. Zamolila sam da me obavesti kad bude videla lavove i žirafe. A naročito slonove. Širok osmeh na licu i klimanje glavom. Dva minuta kasnije stigle smo u Australiju. Kaže preko ramena dok gleda kroz prozor da mi odmah javlja čim vidi koale i kengure. Zahvalila sam se – da, to bi me jako zanimalo. Spušta mi glavicu u krilo i zahteva uspavanku. Kad je uspavanka završena više joj se ne spava. Otprilike svakih trideset sekundi pita jel’ stižemo konačno u Otavu. Podsećam je da je prvi na redu Belleville. Tek je deset sati a osećam se kao da je ovo druga uzastopna smena.

Do uspavanog Belvila je jedva dva sata udobne vožnje. Ovim tempom bih mogla da krenem na put oko sveta. Bez prtljaga, samo se popnem u slučajni voz na peronu i izađem na sledećoj stanici. Jedina razlika između malog deteta i mene je da bih ja bila zadovoljna da putujem sama par sati pre nego što bi me tuga nad samom sobom obasula a ona ne razume ni sâm koncept samoće – velika razlika. I ja postavljam uslove: da voz staje isključivo u metropolama ili usred divljine (i naravno, prelazi okeane i planine podjednakom lakoćom). Razvučena ljudska naselja, čije se postojanje objašnjava ekonomskim zakonitostima narušavaju unutrašnji ekvilibrijum. Delom zbog nedostatka estetike a delom zato što ne razumem konstrukciju ’ekonomske zakonitosti’. Svi koji ih zastupaju ih izjednačavaju po značaju sa termodinamikom, ali ja i dalje ne razumem.

Belvil nipošto ne zaslužuje svoje ime. Kažu da je simpatičan gradić na obali jezera. Gledam sumnjičavo okolo: niske zgrade kao kutije stoje u nizovima ili su razbacane po pravilima privatne imovine i linijama gradskog vodovoda. Na stanici se susrećemo sa nanom i sestrom od strica. Ljubav nam pomaže da se ne zaledimo do stanične zgrade. Zimski vetar caruje celim Ontarijem. Ulećemo u auto i dolazimo do obližnjeg restorana da malo popričamo i prekratimo vreme do sledećeg voza za Toronto. Restoran miriše na ham & eggs, hamburgers, bacon & eggs, fries, chicken wings & eggs… Moj metropolis ovde izgleda kao udaljena fatamorgana, nemoguća, izmišljena, nestvarna, gubi se u isparenjima preprženog ulja. Ne znam da li je mlada kelnerica čula ranije za sun-dried tomatoes i raspberry coulis – poslednji kulinarski trend pred kojim drhte polja paradajza i malina? Ona nema više od 16 godina, plava kosa je vezana u rep i lepo lice i vešte ruke prate šta se događa za njenim stolovima, možda drži na oku i druge ako se njena drugarica nije pojavila na poslu danas. Sigurno planira da upiše fakultet posle srednje škole, i možda će je fakultet dovesti u veliki grad; biće dobro ako dođe. Verujem da će onda i sama zatražiti gumicu kojom će izbrisati sa papira ovaj deo grada i provincije, i na njihovom mestu nacrtati staklenu baštu u kojoj će se gajiti isključivo bambus za ishranu kolonije panda, ne-više-ugrožene vrste zgodno prilagođene klimi istočnog Ontarija. Ali ne, nedaleko odavde postoji pravi afrički safari i predstavlja jednu od popularnih porodičnih turističkih destinacija. I ovde su stigle ekonomske zakonitosti. Naravno, one uvek idu prve.

Onih istih informisanih pet godina krišom šapuće svojoj nani da joj stavi malo ružičastog karmina i gleda svoju majku ispod oka. Stupile smo u nana-land, ovde moj autoritet ne važi. Glasno se divimo efektu pigmenta na psihu malog deteta. Vreme je da se krene, u različitim pravcima. Sva podsećanja i uputstva su ponovljena, poljupci izmenjani po različitim redosledima i sve kombinacije mahanja utrošene.

Zamakle su iza ugla. U čekaonici ne čekam ni trenutka, već vadim knjigu iz torbe. Sa prvih par reči uvodi me u metropolu koju prepoznajem, pomalo, više naslućujem, kao i vreme, mentalitet, ili me to jezik zavodi? Beograd sa kraja dvadesetog veka… – sve je na dohvat, a nedostižno. Život koji sam umalo živela, i koji se nikada neće desiti, osim u rečima koje me povremeno ubede da se u njima prepoznajem.

Voz kasni sat vremena. Vrlo neobično za ovdašnju organizaciju. Refundiraće nam polovinu karte u ime izvinjenja. Žulja me plastična stolica, pomalo mi je hladno. U Beogradu između korica knjige je mnogo toplije. Sa dolaskom voza još jednom se susrećem sa severnim vetrom. Što je mnogo mnogo je. Nešto udobnije sedište u vagonu. Ovo se bar kreće ka mom velikom, bučnom gradu u kome me prazni prostor ne guši. Ništa od putovanja oko sveta, ide mi se kući.

Nakon dva sata, osećaj olakšanja mi otkravljuje utrnule noge. Krenula sam odavde pre pola dana, a ubeđena sam da je protutnjala cela godina. Na stanici, kod izlaza, vazduh zanosno miriše na cimet i puno šećera. Skrenula sam s puta i stala u red iza dve devojke širokih butina, jednog žgoljavog klinca, dvojice studenata, zaljubljenog para. Svima je potrebna uteha koju obećava aromatična reklama. Sa slikovitom kutijicom u ruci već sam na putu kući, i zamišljam šolju Earl Grey čaja, udobno zavaljena i bez kaputa. Javiću se na izvestan broj, samo da znam da su svi dobro stigli tamo kuda su krenuli. I veče mi se već čini sasvim pristojnim. Vetar nisam skoro ni primetila.

Advertisements

Putnik u gradskom prevozu

Jutros sam ispratila klinku na voz. Putuje u Otavu kod bake, prvi put sama. Ne izgleda nervozno, ali znam da jeste. Najviše brine da će joj biti dosadno jer neće imati društva. Već godinama unazad čuje: nauči da se zabavljaš sama. To je veština koja dobro dođe u životu. Ali ona se opire. Možda zato što vidi na primerima oko sebe rezultate takvih veština i nisu je ubedili.

Naporno je u metrou jutrom u gužvi, među ljudima sa njihovim ponedeljcima, utorcima… Prvi šok smo doživele kod kupovine karata. Prošlo je već više meseci otkad je napunila 13 godina i od tada se bavimo sitnom prevarom sistema: još uvek kupujemo karte za decu. Kontrolori znaju da je to uobičajena praksa, i ne prave pitanje. Ali i ona i ja osećamo sve veći teret krivice. Nismo sklone prevarama. Ne bi volele ni da nas neko uhvati, ispituje, preti nam, uzima otiske prstiju, i šta već rade takvim sitnim prevarantima.

Jutros – na dan kad prvi put putuje sama – kupile smo karte za studenta i osećale da je to bio jedan važan čin odrastanja. Postupak smo odmah zažalile, obe. Karte su tri puta skuplje od dečijih. Nije još ni 9 sati a već sam ogorčena na sistem. Ona se brine da li ćemo imati para za život. Ja se prisećam poznanice koja je radila u middle menadžmentu gradskog prevoza i koja mi je objasnila bila postavku uspeha tog važnog polu-društvenog preduzeća: od celokupnog menadženta najviše ih 10-tak posto nešto radi, ostali bukvalno umiru od dosade, ubiru velike plate koje sa stažom i pri vrhu hijerarhije dosežu neverovatne sume, a ako prežive do penzije (uz već pomenutu dosadu mogao bi da ih ubije jedino dobar život ili zabadanje noža u leđa čime ljudi vole da se bave naročito kad nemaju pravog posla) dobiju pakete svakakvih beneficija koje polako broje još nekoliko decenija…i takvu računicu sam pokušala da objasnim klinki kao nepoštenje prema kome je naša sitna prevara oko njenih godina izgledala kao mali pokušaj u robinhuliganstvu.Osećala sam se vrlo beznačajno u gradskom prevozu jutros. Ne volim prevare. Sve manje volim i matematiku. Od septembra će troškovi naglo porasti, dodati i stotinak dolara za prevoz.  I ja brinem da li ćemo imati para za život.

Morale smo da se rastanemo na dnu pokretnih stepenica. Ona je otišla gore, na peron, ja sam krivila vrat sve dok sam mogla da je vidim i nakon toga krenula ka izlazu. Na ulici sam rešila da ne mogu da odem kući i tamo skinem svu ovu mizeriju, jer kad se ona raširi po stanu šta će meni ostati. Korak po korak, krenula sam niz Front ulicu. Sišla na Esplanadu. Odatle ću do Destilerije.

Neverovatno je mirno ovim ulicama ujutro radnim danom. Esplanada je lepa urbana ulica, sa zgradama, igralištima za decu, parkićima, zelena i mirna. Pod drvećem mi je nešto palo na glavu. Nije valjda… – nije ali bilo je mokro. Na kraju ulice vidim nešto kao vodopad. Lepa slika ali je u stvari vodoskok. Lepo su ovo izgradili. Jedino što nije sve išlo po planu – kako se dosta afričke imigracije naselilo ovde, kažu da je kraj postao najnoviji mini-geto. Pokušavala sam nedavno da objasnim klinki probleme imigracije, integracije i slične intimidacije, pa sam prikazala i ove i one kao i dobre i loše, i baš sam se zadihala bila od silne priče, a i od besa, i kad sam joj rekla kako silni dečaci ne završe škole, stalno su na nekoga ljuti i postanu sitni gangsteri i drug-dealeri i ubiru harače nad drugima bednijim od njih, zapitala sam se naglas kako je to moguće da ne znaju ništa a znaju odmah kako da budu tabadžije, drug-dealeri i surovi momci. Kako niko ne krene da sadi povrće, na primer. Nemaš posla, nemaš obrazovanja, imaš vremena, i vode, naći će se i komadić zemlje – dovoljno. I svima bude bolje. Klinka je mislila da je moja ideja prilično smešna ali sasvim simpatična. Otkako je postala ovako velika sve se manje pretvaram. Mislim da ona ionako ne očekuje više ništa vrlo veliko i značajno od mene.

Stigla sam do Destilerije. Tamo stalno nešto ruše pa grade. Stajala je skoro dvesta godina zaboravljena, i sada ne mogu da je isparcelišu da svima profitira dovoljno. Da mogu da naprave još nekoliko takvih na prevaru, oni bi. Ne znam šta ih sprečava. Prevare ovde idu prilično dobro. Sela sam na klupu, posmatrala okolo spore prolaznike i radne ljude. Jako lepo. Otišla na šoljicu začinjene čokolade, kupila par stvari u pekari i krenula kući.

U tramvaju jedna malecna klinka žute kose i u žutoj haljinici sedi na sedištu i od njega odskakuje, kraj nje sedi tata i pazi da se ne povredi. Gledam je i jasno mi je da u svetu ljudi nema ničeg lepšeg od devojčica tog uzrasta. Već negde od prvih meseci, ali naročito od druge godine života do polaska u školu, devojčice su čista nerazblažena magija ovog sveta. Nakon toga se skine poklopac sa kazana i jednu po jednu proguta ih mrak. Ali gledajući u tu malecnu jutros, i sa mojim blagom iz pekare, vratila sam se iznenada osam godina unazad, u jednu nedelju kad je klinka opet išla u Otavu i… – zapisala sam bila taj dan pa je ostao sačuvan. Zapisala sam kao što sve zapisujem, bez zadnjih namera, ali danas sam napravila grešku i umesto da se samo setim tog lepog dana, ja sam povukla paralele. Nisam trebala.

Bila sam bolja tih dana. I kao majka, i kao putnik u gradskom prevozu… u svakom pogledu bolja.