Bilo je

Mi smo sletele na Lester B. Pearson aerodrom u Torontu u petak. Mom strahu je trebalo još par dana da se prizemlji. Noćas oko 3, možda je bilo i 4 ili 5, on se konačno spustio na zemlju, vratio svojoj kući, i ubio me u snu. Desilo se vrlo prosto – avion se srušio i ja sam umrla.

Da se desilo tako gravitaciono efikasno – obrt i pravolinijski kolaps – je bilo pravo olakšanje. U snu je sve tako jednostavno. Moji snovi nisu uvek destinacije koje bih izabrala da imam izbora, ali poštena rešenja za komplikovane situacije nikad ne iznevere. Posle svih letova i nervoze prethodnih nedelja, verujem da je i strahu i meni laknulo kod takvog rešenja.

Kao da to nije bilo dovoljno, u istom snu umrla sam još jednom. Da sam sklona osećanju, osetila bih mali ponos pred činjenicom da me očito nije lako ubiti, iako ne znam zašto. Ponos je mali jer da je veliki zahtevao bi opis, poštovanje ili neku sličnu epiku, a verovatno i mesto u nekoj knjizi rekorda – ko je još dva puta umro u istoj noći i u istom snu. Kao mali može da zadrži svoje pravo lice, a i ne vidi se tako jasno koliko je glup.

Bila sam u vertikalnom položaju kod te druge smrti, što mi je isto drago, to mi je omiljena poza. Srce je prosto stalo i ja sam stala sa njim. Nema tu neke somnabulne logike koja zavarava. Bez srca sve stane. Stajali smo kao kamene skulpture, moje srce i ja.

Neko je stajao kraj mene. Neko nepoznat, nevažan, bez lica. Ispružio je ruku, bez najave, i udario me pesnicom po grudima. Nije bolelo, nije bilo ništa. I srce se probudilo. Zatim je probudilo i mene. Našli smo se bili u dvostrukom snu, moje srce i ja, zaključili smo kasnije, a i scena prethodne smrti je izazivala drhtaj u grudima. Kako bilo, probudili smo se, srce na svom mestu, i ja u krevetu, ležeći poprečno. Ponedeljak ujutro, prvi radni dan posle odmora. Svi će pitati kako je bilo. Bilo je.

Advertisements