Ljudska priroda X i umorna kazivanja

Jedan telefonski poziv i mnogo razmišljanja. Duboki otisci u ušima; neke pojave sa zubima vole da grizu uši.

Ničeg neobičnog u samom pozivu – osoba sa kojom radim me je zvala da nešto pita. Nije dugo trajao. Nakon razgovora tražila sam razlog. Ni tu nije dugo trebalo – on se sam pokazao. Odjednom je bio dominantna postavka u mojoj dnevnoj sobi. Ona nije najveća među sobama ali nije uopšte mala, i ovaj razlog je tu ležao kao masivan kamen, agregat svega i svačega tvrdog i nataloženog.

Žena X je pričala sa mnom kako uvek priča – neiskreno. Nije prvi put da neko tako sa mnom priča, i ne mislim da je preterano reći da verovatno postoji instinkt upozorenja a u vezi sa preživljavanjem koji registruje takve stvari iako je to ipak noviji development da su ljudi takvi gadovi jedni prema drugima; u neka vremena početka su morali da sarađjuju da bi preživeli, kao i sve društvene životinje, ali je preživljavanje već dosta dugo isključivo uslovljeno akcijama drugih ljudi pa bi evolucija požurila više nego obično u takvim ekstremnim uslovima, pretpostavljam.

Ne znam zašto je neiskrena. Dugo se poznajemo. Ja njoj nisam pretnja, naprotiv – ima od mene koristi. Ona mi je nanela štete, ali imala sam i ja koristi. Na takvom jednom računu dugog poznanstva i saradnje ima svačega, od čega bi veći deo bilo bolje zaboraviti. Ali ne mislim da objašnjenje za njenu neiskrenost leži tu. Najverovatnije je da objašnjenja nema. Bio jednom jedan trenutak, koji je pretegao na tu stranu, i to je to. Od tada stvari idu putem ponavljanja, kao i većina ljudskih odnosa. Ona nije neiskrena samo sa mnom, to su česte situacije kod nje. 

Ne krivim je iako je osećaj neprijatnosti realan i upozorava kako i treba: u prilici koja će možda doći a možda neće, ona bi me zgazila sa nešto unutrašnje borbe, pretpostavljam a možda i bez oklevanja, ali ishod bi bio isti, za mene; borba bi bila više zbog nje same, kao i svaka borba te vrste. Pošto sam upozorena, ako se ne sačuvam na vreme, ko će biti kriv? Ah, takva pitanja vode u lavirint iz koga se uvek izlazi na loše adrese.

Ne krivim je jer sam lenja da krivim bilo koga. Ne krivim je i zato što je moguće da sam i sama neiskrena ponekad, ili sa nekim ljudima.
Nisam sigurna da jesam

nadam se da nisam

ali ne mogu da tvrdim. Ne krivim je jer upiranje prsta je najgori sport među ljudima, iako neverovatno omiljen. Ne krivim je najviše, rekla bih, zato što mislim da ta neiskrenost nije bila izbor koji je ona napravila među sjajnim izborima. Iza neiskrenosti stoji mnogo toga, ali nijedan razlog nikada nije daleko od straha. Komični deo u ljudskoj tragediji dolazi od toga da su situacije u kojima se treba zaista bojati za sebe u suštini dosta retke, bar za nas raštrkane po severozapadnom delu planete. I strah je evoluirao. Sada ima sopstvenu korporaciju koja prodaje sve i svašta. Od straha da nećeš imati šta da jedeš – koji ide po bagatelnoj ceni bednicima u tužnijim krajevima ispod Ekvatora – do straha da ne izgledaš lepo ili ti kosa izgubi sjaj utorkom, da profit nije dovoljno visok, da kuća nije dovoljno velika, da automobil nije dovoljno nov, da tvoja deca neće imati sve to samo još veće, da ćeš sve to izgubiti… – uz strahove se dobro prodaju i druge stvari, kao frustracije, trendovi i sl. Nema moćnije korporacije od ove, iako joj korporacija iluzija ide za petama i koristi sve napretke i dostignuća koja je ona etablirala. Nije lako ni korporacijama, kao što se da videti na ovom jednom primeru; one su tek pune strahova i briga.

Da li su strahovi trenutno na tržištu realni, smešni, mali, veliki ili nikakvi, je promašiti suštinu i tržišta i robe. Najveći deo stvari na tržištu nikome ne treba. Njihova vrednost dolazi od toga kako ih kupac doživljava. Sa strahovima je formula nenadjebiva, kako bi rekao Goran. Svakome su njegovi strahovi realniji od svih drugih ljudi oko njega. I neopipljivi, oni imaju i masu i oblik i verno su društvo i nezaobilazno prisustvo.

Umorila sam se od njene neiskrenosti, verovatno je to razlog za ovoliki tekst. Taj umor dolazi praćen drugim umorima, kojih se nakupilo usled nakupljenih situacija. Kao recimo ova razmišljanja bez kraja, koja nikome ne pomažu i nemaju nikakvog efekta. Odnosno, ja se osećam zbog njih nekad bolje nekad gore, ali daleko bi bolje bilo za mene da provodim više vremena na čistom vazduhu.

Advertisements

Fantastičan život – prvi deo

Ići ću na jednu radionicu u nedelju, na temu pisanja filmskog scenarija. To spada u istu vreću kao i volontiranje, pretpostavljam – ja sam od tipova koji će svašta probati. Radionica je tako organizovana da svi koji imaju započeti skript pošalju svim učesnicima da ih pročitaju, i u nedelju ćemo svi skupa raditi. Baš je zanimljivo.

Do sada sam dobila tri skripta tj. prvih desetak strana. Očajno su loši. Toliko su loši da jedan kraj drugog imaju sumnjivu draž nadmetanja u očajanju i pošto su proizvodi mašte (ne mogu čak da prođu ni kao polu-svarljiva realnost), u njima se vidi destruktivni efekat tržišta na ljudsku maštu. Hoću da kažem, tako je očigledna želja njihovih autora da dospeju u prave ruke, zgrabe momenat koji u trenutnoj filmskoj industriji znači poplavu očajno loših filmova, da se ne libe da urade sve u njihovoj moći da urade stvari očajno loše, jer oni rade i očajno loše po potrebi.

Nasuprot tome, nikada nisam čitala filmski skript i ne znam kako bi se čitao jedan dobar. Sa svim upadima, ukazima i montažama, jedino što ima smisla je dijalog. I on ne valja. Na još jednom polu u ovako polarizovanom svetu stoji znak koji kaže da su se autori puno trudili oko ovoga. To nije nemoguće, nije ni ništa ali to što jeste je neka žalost. U poplavi opšteg optimizma i ambicioznog egzibicionizma verovatno ću to morati da prećutim. Jedino ne znam sada kako ću prećutati nedelju. Svrha učestvovanja je da se ne ćuti.

Poslaće mi još osam scenarija. Osam? Nije mi svejedno da će mi trebati nekoliko sati da ih iščitam. Do nedelje je ostalo malo dana. Meni ostaje da donesem odluku da se kukavički ne pojavim ili da sve ovo smestim u eksperimentalne faze mog fantastičnog života.

Višak fantastičnosti će se preliti u drugi deo.