Poetic license

U Engleskoj se spremaju za dolazak pape. Dvojica bučnih ateista – sredovečni momci koje sam pominjala nedavno i koji su verovatno ekstroverti po prirodi ali u nedostatku drugih preuzeli su na sebe da malo dižu prašinu, Richard Dawkins i Crhistopher Hitchens – su popričali sa nekim advokatima i pokreću potupak da se papa kad stupi na tlo Engleske – uhapsi. Na ime zločina zataškavanja silovanja dece od strane katoličkih sveštenika u dugom nizu raspona godina, kada je on u svojoj blistavoj karijeri vodio departman u kome se odlučivalo šta sa tim ‘grešnicima’ i gde je standard operating procedure bio, i ostao – ništa.  Obrazlažu momci da imaju sve legalne osnove za takav postupak: Vatikan nije prava država iako vlada dobrim delom sveta, pa diplomatski imunitet ne važi, a po svemu drugom je papa zreo za zatvor od više decenija. Katolici su se primirili od davnih dana osvajanja krstom i nožem, našim vremenom divlja se u ime jednog drugog proroka, i ako papu smeste u zatvor ko će protiv ove dvojice izdati fatvu ili neku sličnu bogovski začinjenu osudu na smrt videćemo. Stare navike se lako dižu iz mrtvih, naročito kad su loše. Ali momci jesu hrabri, i vrlo je simpatično kako u tim godinama postaju revolucionarni, što apsolutno ima smisla jer rušiti svet kad si mlad i ništa ne znaš je samo pitanje hormonskih erupcija, kao bubuljice, a kad stigneš do neke tačke života pa vidiš kakav je ovo shit – e tu već treba krenuti sa nečim žešćim. Ionako će se brzo umirati. Live it up, boys! Ovih dana uprkos nesnosnoj buci medija i eksplozije po koje bombe planetu je obmotao jedan zastrašeni muk. Svako brine za sebe i u toj brizi ćuti. 

Gledala sam nedavno film ‘Agora’, režirao Španac Alejandro Amenábar, i Rachel Weisz je u glavnoj ulozi Hipatije, filozofa, naučnika i učitelja iz Aleksandrije iz 4. veka nove ere. Hrišćani dolaze! je mogao da bude podnaslov. Helenizam je pri kraju, ne što mu se završava već – hrišćani dolaze. Rimsko Carstvo je ustoličilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju i pošto je veliko, multi-etničko i multi-religijsko, kad si novi momak u kraju namećeš se onako kako se oduvek nametalo – prolivenom krvlju. Što više proliveno, to bolje. Nemoguće je izbeći zaključku gledajući kako jure po vrelom afričkom suncu i ubijaju, ubijaju, ubijaju uz neprekidno urlikanje, da su air-conditioning i TV daleko zaslužniji za mir u svetu od bilo kakvih politika, a prosvećenost tu nikada i nije imala šta da traži, pošto se još uvek traži. Sedeti u rashlađenoj sobi ispred upaljenog televizora (i hladno pivo igra nemalu ulogu) je pretvorilo ljude u vreće govana, što nije velika razlika od onoga što su bili prethodno, i deblji su nema sumnje, ali se uglavnom deru na televizor i ne razbijaju ništa – skupo ih košta.

Hipatija je kao briljantni filozof svog doba završila kako se moglo očekivati – napaljeni hrišćanski mob je izmasakrirao, gulio joj kožu tupim kamenicama ili noževima – ko je šta imao – rastrgli su joj telo na komade i spalili ih na različitim mestima u lepoj Aleksandriji (čuvena biblioteka, riznica antičkih znanja je bila spaljena nekoliko godina pre toga i ona se smatra po nekima poslednjom bibliotekarkom, a njena smrt krajem helenizma).

TV i air-conditioning u svakoj kući, definitivno.

Aleksandrija u filmu je prekrasna. I haos i užas i paljevine i krvoločnost, sve to po njoj, ali ona je prosto prekrasna. I pitala sam se posle filma – kad bi neki pacov zastao u trčanju za svojim poslom preživljavanja u svetu pacova, ma samo na trenutak stao, podigao pogled na ta čuda oko njega, mora da bi pomislio: Damn rat poison, mora da haluciniram – ali kakva je ovo lepota! Tako da je apsolutno moguće, verovatno i neizbežno da je prva svesna misao bilo kog bića bila gubljenje daha pred nekom lepotom. Ali je zato već treća bila neka pogana, kao na primer kako da isteram sve druge pa da sve ovo bude moje, a za njom se gurala četvrta a šta ako se ujedine pa mi koitiraju rep, ne, ne, bolje da ja njima pregrizem grlo i to dok spavaju pa ću kad svane da operem ruke od svega i kažem da je to bila neka viša sila jer kud bih ja ovako sitan i neugledan sa tako velikim idejama… i tako se misao po misao desila istorija. Bar je tako bilo sa ljudima, a pacovima srećno kad na njih dođe red.

I dok sam čitala malo o Hipatiji pominje se i film, i ističe poetic license koju sebi daje. Pa license je upravo ono što sebi ljudi daju oduvek! I da kradu, i da lažu i da varaju, i da zabijaju u grlo, kopaju oči, ubijaju ubijaju ubijaju – šta je jedna poetic license u tom mnoštvu? Samo lepa misao, ništa više.

p.s. Otkad se desila prvi put, reč ‘asshole’ se pojavljuje često u mom govoru. Valjda sam shvatila da ih je pun svet. Pun!

Advertisements