Čovek koji nikada nije bio zaljubljen

Upoznala sam jednom prilikom muškarca koji nikada nije bio zaljubljen. Bio je oženjen, zatim razveden, odgovoran otac, pristojna osoba po svemu sudeći, ali nikada zaljubljen. I on je zbog toga patio. Nadao se celim svojim praznim srcem da će mu se desiti bar jednom pre nego što umre. Ta misao, potreba ili opsesija, ga je vodila kroz život; pored loših i dobrih navika, naravno. Mislio je da sam ja dobar kandidat da ga izlečim od takve jedne gadne muke, iako je vrlo verovatno da je on to mislio o svakoj ženi koja je ispunjavala izvesne uslove po planu koji je sam stvorio – budući fino vaspitana nisam mu ukazala na tako frapantnu nelogičnost tj. besmislicu: planer kao osoba koja veze nema o materiji? – i ti uslovi su se vrteli oko standardne formule izgleda, godina, intelekta i sličnih proverenih atributa, proverenih u smislu da su obezbedili produženje vrste a ako je verovati većem delu umetnosti obezbedili su i ljubav, ali ja im lično ne verujem. I nisam bila zainteresovana. Nije mi bio seksi, a mislim da me je tih dana seks daleko više interesovao od ljubavi. Nije mi bio ni zanimljiv. Nije mi se uopšte ulazilo u jednu takvu ulogu, jer, da budem iskrena, mislila sam da je sasvim moguće da mu nešto fali a kako i meni samoj fali puno toga, upuštati se u tako multidisciplinarno falične odnose bi bilo prilično patetično. Ja nisam nikakva učiteljica a on je vapio za jednom takvom, za ženom koja će ga naučiti da voli. Oh, dear.  On je mislio da ne zna. Uštedela sam mu prilične muke, rekla bih, jer on bi se trudio, bilo je jasno, i pre ili kasnije bi pokušao da mene nauči kako da njega naučim, kao kad neko pokušava da vas natera da ga počešete… ma, strašno. Ali bilo mi ga je žao. On je mislio da je propustio nešto fundamentalno u životu. Verovatno jeste, ali to nisu stvari o kojima volim da sudim. Kod pitanja ubistva i zločina različitih vrsta je puno lakše sa suđenjem, čak i kad te niko ne pita ni za sud ni za mišljenje. Čovek koji nikada nije bio zaljubljen nije mogao da podnese još i moj sud. On je otišao dalje u svom traganju za ljubavlju, ja sam ostala odlučna u svom ubeđenju da se ni za čim ne traga, jer mi, ljudi, nismo nikakvi moreplovci a ni sjajni avanturisti uprkos svakakvim umišljanjima i pomagalima koja nas podržavaju u takvim iluzijama, ali takva mišljenja vredi zadržati za sebe.

Ono što mi jeste ostalo nakon susreta sa njime je jedna doza skromnosti, do koje sam putovala neravnim putem samoanalize – ne baš destinacija koju bih sama izabrala, ali dok traženje ne postoji, putovanje je već jedna puno realnija metafora čak i kad se ne mrda s mesta. Seksualnih tj. erotskih ljubavi ima svakakvih, i između onih koji joj pevaju orgijastične hvalospeve do cinika na drugom kraju, ja najviše poštujem one koji o celoj stvari ćute, ili eventualno izjave koju lepo složenu ali to je previše za očekivati od ljudi i mora da je to razlog što svi i svuda o njoj stalno pevaju. Možda čovek koji nikada nije bio zaljubljen ne bi nikada ni shvatio da mu nešto fali da mu nisu sa svih strana pristizali neprekidni izveštaji o tuđim ljubavima, i uprkos tome što su ti izveštaji ogromnom većinom čista nerazređena mizerija, on se, budući savršeno srećan i bez problema, primio. U stvari, mislim da sam imala poveću želju da ga dohvatim za ramena i dobro protresem, ali možda bi on to pogrešno razumeo pa je dobro da nisam.  A i ja se retko upuštam u dodire sa strancima, kažu da je to tipično za vage, zaista ne znam, niti je važno, ali danas mi je drago da ga nisam dodirnula, jer bih sada i to nosila na savesti. Dodir nije mala stvar, ni laka, ni jeftina, i ne daje se tek tako. To ljudi previše lako zaboravljaju.

Iza čoveka koji nikada nije bio zaljubljen stoji daleko veći problem, kao što to obično biva – mali čovek kao ilustracija velikog problema – česta laž. Iako je moguće da je njegov problem dosta redak, da baš nikada nije bio zaljubljen, pokretačka energija većeg dela stanovništva, bar ovog dvonožnog, je da nisu trenutno zaljubljeni. I to im treba nadoknaditi, nadomestiti, isplatiti, zameniti… Ta potreba – ili da se upotrebi primereniji izraz, potražnja – pokreće veći deo globalne ekonomije. Znam da je muškarac koji nikada nije bio zaljubljen mislio za sebe da je prilično redak bednik, ali sve i da je znao ostatak, ne verujem da bi bio srećniji. Nikome ne može da bude bolje kad vidi svoju intimu zalepljenu na milion načina preko lica svih ostalih ljudi. Malo privatnosti, molim! Vrlo je verovatno da ne više od 20% stanovništva ume da se izvini kad napravi grešku, ili to praktikuje; daleko manji broj ljudi bi pred nepoznatima izveo akt uriniranja ili defekacije; ljudi čak neće sesti ni da pojedu obrok baš sa kompletnim strancem, ali o ljubavi – ah, o ljubavi svi sa svima pričaju.  Tu smo jedni drugima najbliži, kažu da postoji neka mudrost o tome. Konceptalno, sve je pokriveno mudrostima – ništa nije ostalo za mlade naraštaje. I uglavnom je to neko ne samo uradio pre njih, već i daleko bolje.

Nakon što sam se setila čoveka koji nikada nije bio zaljubljen, setila sam se Richarda Dawkins-a. On je trenutno najpopularniji ateista, pored Christophera Hitchens-a. Dopalo mi se u jednoj sceni – deo intervjua od koga sam videla svega minut-dva – gde on kaže da ateistima uopšte ne fale čuda, jer da je bilo ko od nas uopšte živ je pravo čudo (ne mogu da kažem da se slažem sa nadmetanjem sa teistima korišćenjem slične terminologije, iako je propaganda u pitanju, jer kako inače postati popularan, međutim ovo je bila prava stvar). Pravo, neizmišljeno kupljeno pa prodato, statistički zanemarljiva mogućnost, neverovatno čudo. I ja se s vremena na vreme zamislim nad time. I like it. Jer ranije sam to gledala drugačije – da nije čudo, da ne može da bude čudo kad se desilo nebrojen milijardi puta, da… – ali jeste. Zaista jeste čudo. Povrh toga, ako si nekoga volela, ako si preležala dečije bolesti, ako si letela avionom i prizemljila se, ako si rodila dete koje je tek to čudo – od jednog čuda drugom – i u svetu velikog broja neverovatnih slučajnosti koje su naučile kako da se ponove bez da se svakog puta izmišlja točak i topla voda a nikada nisu iste, ako neko to ne zna, i oseća se uskraćenim jer nije dovoljno visok, debeo, ili žut, onda im zaista treba odseći makazama neku glavnu nit, ili glavu od trupa, pa neka se u ostatku priče traže. Jer mora da je utešno nikada se ne pronaći ako si tako masivno, tragično glup.

Advertisements