Post scriptum

Nema ničega, prazna priča, ova o Olgi, ni zalogaj u njoj. Možda je to stoga što mi se Olga nije dopala kad sam je srela. O Olgi sam pisala još tada kad sam je upoznala. Priča ni tada nije valjala. Ali vredelo je napisati nešto. Sada, danas, 25. januara razumem zašto – zbog kraja. Zbog utapanja u masu. Svi se utapamo u masu. To nije loše, ili dobro, prosto jeste. Zar bi valjalo biti bez mase. Ništa ne postoji van ili bez mase, svi koji se zavaravaju oprečnim mislima ne znaju šta je masa. A zašto mi se Olga nije dopala – to ne pamtim. Možda je bila previše gladna. Takvi ljudi ne biraju šta će pojesti, ili koga. U masi će se takva jedna glad možda zasititi, možda neće, ali niko neće brojati žrtve. Tête-à-tête Olga bi me progutala i to bez žvakanja. U masi je to možda uradila nekom drugom. 
Zadovoljna sam da nisam završila u Olginom stomaku. Da nisam već poznavala unutrašnje strane drugih stomaka do tada možda bi mi se više dopala, nije bila bez šarma, a i ličila je na mene u principu koji ništa ne vredi, onom istom za koji važi pravilo da ništa ne vredi, samo razmišljam kako je vredelo doći do ove distance i vežbati usnama oblike tako finih slova: ‘n-e’.