Idila

U metrou juce posmatrala sam jednu malu porodicu: mama, tata i dete. Prvo mi je pažnju privukla mama, sedela je preko puta. Lepa žena ranih srednjih godina, plava, fino oblikovanog lica i usana, ničim se ne ističe osim tom svojom tihom lepotom, koja kao i svaka lepota, glasna ili tiha – pleni. Ili bar privlači pažnju besposlenih posmatrača. Potom sam shvatila da mi je odnekud poznata. Bilo mi je jasno da nju ne znam, ali me je podsecala na nekoga. U sledećem trenutku sam shvatila da je naš tip žene, jedan od onih koji nisu vrlo česti, ali su fino raspoređeni među stanovništvom za podizanje opšte lepote. Zatim sam shvatila da liči na jednu moju sestru. Tu se kod mene stvorio jedan privatni osmeh prepoznavanja i bliskosti.
Do nje, na sedištima pod uglom u odnosu na njeno, sedeli su tata i devojčica od oko 4-5 godina. Tata je izgledao nešto mlađi, tamnoput, sa muški izvijenim nosem, zgodan. Ona je gledala malo ispred sebe, u njega ili u devojčicu. Shvatila sam da i on liči na naše muškarce. On je gledao u nju, ili u dete. Devojčica je bila sva u okruglostima tog uzrasta koja u svakom primerku vrste izaziva instantnu milinu, i imala je razroke krupne tamne oči koje su se susretale na liniji nosa, simetrično i time joj davale izgled najslađeg ikada viđenog ili zamišljenog vanzemaljca. Vrtela se na sedištu, gledala malo kroz prozor u tminu tunela, ili u svoje roditelje, a bacila je radoznali pogled i na mene preko puta. Kad bi progovorila, glasić je cvrkutao. Roditelji su je gledali sa predanim obožavanjem koje verovatno nije ni okom trepnulo za malo predaha otkad se rodila. Jedno drugo su gledali sa ljubavlju i toplinom. Pričali su srpski. Običnim glasovima svakodnevice, ekonomske krize i preživljavanja. Povremeno bi se nasmešili, detetu ili jedno drugom. Sedeli su opušteno, rastojanje među njima ne veće od jedne male ruke. Ne pamtim kad sam poslednji put videla tako savršeno nacrtan dijagram idile unutar jednog kruga.

Advertisements