Pokloni

Bacila sam se u jedan projekat ovih dana, ranije započet pa zapostavljen, iako se svakodnevno vuče po mojoj glavi kao prašina po mom stanu – ne ostavlja me, ali nije to nikakav loš način anksioznosti, prisile i slične muke, naprotiv. Projekat a naročito ja – u ovoj priči neophodan uslov – je čekao nešto važno. Neočekivano kako obično takve stvari idu, stiglo je to što se čekalo i krenula sam kako ponekad umem da krenem: kao da mi je sto kila više a krila su veličine ove zgrade. Ne umem da se zaustavim, hoću da kažem, i tako sve dok ne padnem. Ali takvi smo kakvi smo, niko na kraju priče neće preživeti – ni ja ni moj karakter.

Najbolja stvar u svemu je da se osećam dobro. Više nego dobro – osećam se fantastično! Izgubim osećaj za vreme dok radim na tom mom projektu – ne samo da nemam osećaj, ne znam ništa o vremenu, ono se vrti oko projekta, i ja, i ja, sve se prilično zavrtelo – malo spavam jer sam toliko puna energije ne umem da se ugasim, izjutra skačem iz kreveta kao da sam bar dvanaest sati spavala najdubljim snom, i nikakvi podočnjaci i mračni tragovi patnje na licu se ne vide, naprotiv, sva blistam, malo jedem jer nisam gladna niti se setim da jedem ali se sve vreme osećam blaženo puna, stomak i organizam me više ne muče, dobro sam raspoložena, celom svetu se smešim… i konačno postavim sebi dijagnozu pre par dana – ja se tako isto ponašam kad sam zaljubljena! Potpuno isto. Euforija kojoj ne trebaju ni sto kila više ni krila ko visoke zgrade a mogla bi svet da zavrti u suprotnom smeru, ili zavrti sebe na nosu sveta, ili vrti i sebe i nos i svet i sve to istovremeno – i svima je veselo.

Možda bi nekome ovakva opažanja i dedukcije išle lakše i brže, ali kad jesam konačno shvatila o čemu se radi, sve to je postalo još mnogo puta lepše. Jer sada mi je mnogo toga jasno. Rekla bih čak – sve – ali ja volim da pojašnjavam sebi stvari pa ostavljam nešto i za budućnost, međutim ovo je ono što stoji iza svega. U pitanju je strast. Nikada ništa drugo i nije u pitanju već prisustvo ili odsustvo strasti. Ali najapsolutnije – u pitanju je strast. Samo to i ništa više. Odnosno, na veliku štetu svih nas pojedinaca rasutih po našim životima, u pitanju je uglavnom manje, uvek je manje.

Strast zaslužuje poštovanje. I ona je obično i dobije, ali zato što je retka ne zbog svog pravog značaja. Instinktivno, kao novorođenče koje ni minut po rođenju namiriše svoju majku i mleko, sâm život, u njenim mekim grudima, ljudi umeju da prepoznaju strast i u drugima – i uvažavaju je. Razlika između običnog života i izvanrednog nije u dostignućima, priznanjima, bogatstvu pa ni u miru, ona je sažeta u strasti. Njenom prisustvu ili odsustvu. Neko ko je ima će verovatno napraviti dostignuća, možda dobiti priznanja možda ne, ali sve je to po strani i malo važno kad se poseduje fundamentalna materija na svetu – strast. I ono čemu ona služi je život. Dostignuća su postala pitanje ekonomije, samo još jedna bastardizacija u nizu. Ne postoji ništa iznad života.

I tako sam došla do toga da dijagnozu proširim i na svoje druge simptome – ljudi bez strasti su teret, i znam ih celu gomilu. Treba im prepisati pravu stvar. Ne trebam im ja, ne treba im ništa drugo osim… Impetus, kažu na latinskom. Fino balansirana reč, po ritmu, zvuku i težini za vilice. Ozbiljna reč. Bolja od dijagnoze, pomera sa mesta, gura napred i slavi život.

Ovde sam bila prekinuta. Fokus izbačen, izbačena iz fokusa, mogu da se setim samo jedne stvari sa kojom ovo treba završiti: treba se posvetiti traženju strasti u sebi, po sebi, zasaditi pa gajiti… i znam da zvučim vrlo veselo – pošto sam objasnila u uvodu u kakvom sam stanju – vrhunskom – ali ovo su vrlo ozbiljne stvari. (Iako ne vidim zašto bi ozbiljne stvari i veselje isključivali jedni druge, osim u slučajevima deficitne strasti). I baš je zgodno da se ovo desilo na početku godine kad je sve sveže od početka osim ukrasnog papira za motanje poklona i osušenih jelki, pa mogu da kažem da je u pitanju poklon meni, pa još jedan, a poklon i svima koji ovo budu pročitali.

Advertisements