Praznici

Evo me opet u jednoj kuci na vise nivoa u Otavi. Bila sam ovde dovoljno puta da joj poznajem svaki ugao, ali ne dolazim dovoljno cesto pa to uvek ostavlja malo prostora za nepoznato. Taj osecaj istovremene bliskosti i distance je neobican, zato sto ne dopusta opustanje, a to mu je ujedno i najbolja strana. O opustanju se puno prica ovih dana, uglavnom pogresno. Praznici nastupaju i zanimljivo je videti kako razlicitim generacijama jedne iste porodice oni znace razlicite stvari. Deca dobijaju poklone, ima puno kolaca i okuplja se familija – oni uvek dobro prolaze. Oni u sredini kupuju poklone, okuplja se familija i uocava se da dok svi stare deca rastu, i pritisci rastu, i problemi, a tek racuni… Oni najstariji kupuju poklone, uocavaju probleme svojih mladih, i prisecaju se vremena kad su oni bili deca i magije praznicnih veceri. Praznike neko voli neko ne voli. Ja ne volim zimu. U Otavi je zima uvek surovija od one u Torontu. Kao da su ljudi u Torontu jebivetri, hohstapleri, ili neki slicni foliranti koji ne umeju da cene sta zima ume da napravi. Cak i beskucnici nadju resetke nad izduvnim shahtama kroz koje duva topli vazduh pa tu spavaju. Svi se malo stisnu, valjda racunaju evo jos mesec-dva..-sest, pa ce proci. Devojcice iz privatnih skola nose dokolenice iznad kojim im se modre kolena i butine do ivica kariranih suknjica,hodaju u gurpama, stiscu se jedna uz drugu, i svi vrlo teatralno ne obracaju paznju. U Otavi je zima ozbiljna realnost. Uvek se zapitam kako sam se nasla ovde. Zivotne lekcije, kao i sve lekcije, bi zaista bile daleko uspesnije kad bi se jasno naznacilo sta se to uci. Klinka se raduje. Meni nedostaje nesto sto nikad nisam imala. Kuca je hladna, ali ima dovoljno dzempera. Ja sam uvek dobrodosla ovde. Zar je to malo. It calls for a celebration.

Advertisements