Tri fantasticna semena lavande

Razmisljam o sopstvenoj kreativnosti i kako je to jedna od strana mog intelekta koje nisu tako lose prosle u okolnostima jednog zivota, dugog toplog shit-a i slicnim medijima. Znam da se kreativnost smatra za nesto posebno, i ne bih o tome. Ja je ne smatram ni posebnom ni opstom. Prosto, kao sto imas dve ruke, ako si srecan, i dve noge pa usta, nos i oci, ako si vrlo srecan, imas nekad i kreativnost, koja je vise pitanje igrarije, i za nju ne treba biti srecan. Ima kreativnosti svakakvih – neko je dobar sa rukama, neko sa nogama, neko i sa rukama i sa nogama, a neko ima i dobro oko, pa uvo… – kreativnost ume da uposli, sto joj je najveca prednost. Cak bi se moglo reci da je jos uvek nedovoljno istrazeni lek protiv lenjosti, koja je jedna od najgorih ljudskih boljki, a neistrazena je zato sto se ne moze staviti u pilulu i prodati, iako su jedno vreme mislili sa psihodelicnim supstancama da su naisli na pravu stvar i kako ce svi postati genijalni umetnici, ali bojim se da je to bilo, kao i mnogo toga danas, bar u ovom delu sveta, usled fundamentalnog nepoznavanja osnovne nauke od strane siroke javnosti. Blage veze nemaju o osnovnim postavkama sveta, i tako veruju u vrata percepcije i druge demencije, samo malo drugacije upakovane. Naravno, vrlo je moguce da bas u ovom trenutku dok ovo pisem, neko je negde smislio i sada strpljivo ceka patent pre nego sto izbaci na trziste kao iz daljinskog topa pilulu koja ce na svakih 6 sati golicati kognitivne i kreativne kriske mozga pa cemo tako svi biti genijalci. Sa nekoliko decenija zakasnjenja, ali vredelo je cekati i sve ove milenijume.
Pitam se samo ko ce nam prati carape kad do toga dodje, ili bar cena pilulama dovoljno padne da svi mogu da ih uzimaju uz obrok. Ali bi pre toga svi trebali da imaju dovoljno za obrok, zar ne? Ne, ne, nisam htela o tome.

Ja nisam genijalna ni u cemu; iako volim pridev ‘fantasticna’ on nije primenjiv na mene, sto me ne sprecava da ga koristim, u cemu je i jedino uzivanje iza toga prideva, ali postoji nesto u cemu sam dobra, i ja u tome nalazim veliko zadovoljstvo. Ja sam, naime, osoba od ideja.

Ne pamtim kad je krenulo, nije ni vazno, meni je jedino bitno da ne prestaju. Nedavno sam shvatila koji je mehanizam odgovoran za moje ideje, i nakon sto sam malo otplakala, malo se ismejala, laknulo mi je – ne moram da brinem, nece nikad presusiti. To se zove ‘brain fart’. Kad nakon silnih potresa, kataklizmi, uspona pa padova koje mi donose moje neuroze (od kojih jedan deo dodje ovde u obliku proze) naidje period tisine, meni iz mozga, kao evakuirani jadnici neke provincije pod naletom uragana, pocnu da naviru ideje. To ume da bude neverovatno intenzivno – prava orgija ideja. I bukvalno. Opiju me takvom silinom, ponesu, uzdignu na visoke vrhove Euforije a masina u glavi prvo prede, pa zabrekti punim kapacitetom, pa se usijaju metalni delovi a oni mekani otope od miline, i neuroni mahnito salju podatke jedni drugima, kalkulacije, seme, prezentacije, diplome/zahvalnice koje ce mi stizati sa svih strana, razrade se svi detalji, ispeglaju prepreke, napravi i biznis plan, i da mi je u tom tenutku okupljen neki krug finansijera, razbila bi ih i zapalila nastupom koji nikada nisu videli do tada, i neizbezno posaljem sebi i holografske slike buducnosti – jer uvek stignem do savrsene buducnosti – pre nego sto sistem pregori. I ja padnem mrtva umorna u san, ili stupor. Proces obicno traje izmedju sat do vise sati, nekad i nekoliko dana, sa sve manjim intenzitetom kako vreme prolazi, naravno – nije neiscrpna zaliha opijata tj. ideja cak i u zapaljivom mozgu kao moj.

Zanimljiv deo tek sledi: te ideje nikad nisu lose. Kad se buka stisa, prasina slegne, i ja se malo oporavim, naidje jedan period refleksije i lamentiranja, takoreci melanholicno post-dionizijsko svodjenje racuna i placanje stete, u kome posmatram te svoje ideje – lekovite otpatke otrovnog uvrnutog bioloskog procesa, i zamislim se dobro nad cinjenicom kako je svet jedno neverovatno tracenje resursa. Nije to dobra stvar, zamisliti se tako nad necim sto je prosto guranje prsta kroz talas u moru i filozofiranje o vecnosti jer ti ne preostaje nista drugo a rano je za umiranje, ali meni ipak bude zao. Pa kad bih bila stabljika lavande, neko bi se govece ocesalo o mene, da mu malo zamirise, prodje mu glavobolja ili ga ne muce buve toliko, a kao ljudsko bice ja mogu da:
1. verujem u Boga
2. verujem u sebe
3. verujem da cu se ponovo roditi i da cu u tom zivotu da

1. verujem u Boga
2. verujem u sebe
3. verujem da cu se ponovo…

Da su moje ideje kao samo jedno seme lavande, onda mi ne bi bilo toliko zao. Da su kao dva semena, to bi bilo jos bolje. A kao tri… – eh, da sam tri semena lavande.

Advertisements