Dve predstave

Te subote smo Sanja i ja isle da gledamo ’Karmen’ u izvodjenju Nacionalnog Baleta Kanade. Sanja je neverovatno snalazljiva i nalazi karte uz popuste koji izgledaju nemoguci. Imale smo i dobra mesta. Moja prethodna iskustva u novoj baletskoj i operskoj kuci Toronta su bila sa cetvrte i pete galerije, odakle sam resila da vise necu dolaziti. Neke stvari treba videti kako treba ili ih uopste ne videti – lepse je zamisljati. Ali svakome zelim prijatelje kao Sanja. Za sedista koja imaju zvanicnu cenu $250 mi smo platile po $20. Samo od toga sam porasla dobrih pet-sest santimetara, i ne znam da sam ikada drzala bradu tako visoko. Iz dobrog sedista, dvorana je prekrasna. U foajeu lokalni ansambl svira i izvodi flamenco i publika je vrlo lepo obucena. Nas dve smo uzbudjene kao devojcice.

’Karmen’ je u obliku baleta daleko starija od opere. Prva adaptacija istoimene novele koju je napisao Prosper Mérimée a koga je prethodno inspirisao Puskin uradjena je jos iste godine kad je knjiga izdata – 1845. Operu je Bizet napisao 1875-e. U kasnijim produkcijama baleta se ponekad pisala nova muzika, ali vecinom adaptiraju Bizet-ove partiture.   Neke od koreografija tokom 20-og veka su cuvene. Ova koju cemo mi gledati je premijeru dozivela u Tuluzu u Francuskoj 2006-e. Koreograf je Davide Bombana i on uz originalnu muziku Bizet-a koristi i najpopularniju adaptaciju koju je sredinom ’60-ih uradio Rodion Shchedrin, inspirisan performansom Maye Plisetskaye u koju se pride i zaljubio. Ima i drugih ritmova ali sve se uvek vraca neprevazidjenom operskom zvuku koji bi svakoga naterao da pevusi, ili bar mrda prstima kao da diriguje svom omiljenom orkestru. Sama prica je dozivela bezbroj izmena i adaptacija, mizanscena, kostima i generacija izvodjaca, ali osnovni skelet je identican – svojeglava, strastvena Karmen manipulise muskim libidom kao da je viljuska i susrece svoju sudbinu licem u lice.

Na sceni te veceri, baletski ansambl je fantastican, i dinamika koreografije i muzike  nije jedino sto ih pokrece. Svima je oko 20 godina, i ova prica o strasti od koje se izgubi razum je bliska njihovim godinama i mentalitetu plesaca koji od rane mladosti svakodnevno podvrgavaju svoja tela napornom vezbanju, nalazenju umetnosti u pokretu, eskpresivnosti koja izvlaci snagu i gracioznost iz njih i kad sve boli, a oni kao da lete na sceni bez tezine i ikakve druge pomisli osim da pokazu emociju koja tog trenutka iz muzike prelazi na njih i razara ih nama pred ocima. Medju njima, Karmen je vrhunska u bezobraznom izazovu svima i svemu.  Koreografija je tako fino razradjena, precizna, topla i zestoka, sve kao da je napravljeno bas po meri, i na mom sedistu u parteru umotalo se i razvilo bezbroj puta komplikovano klupko emocija i ushicenja pred takvom lepotom izvodjenja. A na kraju – na kraju Don José ne ubija Karmen, ne, ne, ona se sama susrece sa nozem u njegovoj ruci. Ako je do umiranja, i to ce biti po njenom. Eto takve Karmen uzgajaju ovih dana. Bar na sceni.

Jos uvek pod utiskom predstave, nekoliko dana kasnije snalazljiva S. nalazi opet karte. Ovog puta je u pitanju gala, dogadjaj godine kada se okupe uticajni i bogati da proslave donacije koje su dali baletu i obuku se kako dolikuje.  Uz par izuzetaka u izborima sakoa, muskarci su svi obuceni isto, a zenski deo je saren kao rajske ptice na izlozbi. Dugacke i kratke, siroke i uske, od materijala za zavese do neceg sljasteceg – ne nose se pantalone na ovom okupljanju – svuda su samo haljine u bezbroj varijanti i boja. I zenskog sveta ima od onih sasvim malih u lepim haljinicama do onih u visokim 70-im a i koji stepenik vise. Stikle su neverovatno visoke. Velika je guzva. Predstava je kombinacija razlicitih pas de deux, i u jednom se publika oprasta od jedne primabalerine – ovo joj je poslednja predstava u karijeri. Izvodjaci su izmesani iz Evrope, obe Amerike, Azije. Orkestar je u orkestarskoj rupi, i dvorana je puna, ukljucujuci one mrske galerije 4 i 5.  Danas su sa nama i nase klinke; Sanjina nesto starija, mojoj je dosadno a u stvari se duri jer je morala da zavrsi druzenje posle skole ranije nego obicno. Posle predstave izlazi se u foaje koji ima najvise stakla da i spoljni svet vidi kakvo se sareno cudo odvija unutra. Okrugli stolovi su puni ukusnih zalogaja nekoliko vrsta, i gladne gomile u sjajnim toaletama se bacaju na hranu. Za dvostrukim barom neumorno sluze mladi konobari, i doliva se vino, votka i neki martini u koji smestaju kupinu. Ona  pada na dno i kroz staklo i tecnost izgleda duplo veca.  Mlade balerine su obucene u crno sa belim perikama – tema veceri je crno i belo usijanje – i neizbezno kroz sve ima neke erotike, ali ne previse, niti dovoljno, jer guzva je prevelika.

Karmen je bila autenticno iskustvo. Veceras je sve lepo, ukljucujuci kupinu na dnu case. Previse lepo. Sa podijuma DJ pusta muziku, disko i ritmove slicnog drmusanja. Na podu ima komada hrane koji su ispali u guzvi, razmazani pod stiklama i rubovima haljina. Previse hrane. U gomili koja je vecinom neobicno mrsava. Umorna sam, od stajanja na stiklama i zbog toga sto sam nesto ranije pricala sa jednim prijateljem. On je ocajno siromasan, i kao da to nije dovoljno, ocajno nesrecan. Previse nesklada daju takva dva iskustva – dve zivotne predstave. On ne zna kako ce platiti racune, kako kupiti hranu i preziveti – ovde ima previse hrane koja je besplatna, i  jedna haljina bi mu platila sve racune za godinu dana. Stojim po strani, a izmedju bede i rasipnistva. I Karmen je bila gluma na sceni, ali bilo je neceg mocnog u predstavi tako besprekornoj. Kulminacija tolikog truda i nista ne bi vredelo bez srca. U baletu nema foliranja, ne kraj tolikog znoja i bola u misicima. Niz siroke stepenike silazi polako jedna od zvezda vecerasnjih pas de deux, u zutoj ekstravagantnoj haljini, prilaze joj svi i cestitaju, pozira za fotografije, poziraju uz nju, a kraj nje je i njen decko, partner u baletu. Jako su mladi oboje. Pokazuju se, kao sto se svi pokazuju. Guzva se malo proredila, najbogatiji su otisli na ekskluzivni deo veceri, klinke su negde u zgradi, jure hodnicima, uz i niz stepenice, Sanja i ja se spustamo na stepenik od svetlog drveta i nastavljamo da gledamo u sarenu gomilu.

Advertisements

Zadnja soba

Bilo je to u jednoj prostranoj sobi golih zidova, betonskog poda i vrlo cistoj, gde se na vrlo sinematican nacin odigrala jedna scena koja je sazela izvesne stvari. Soba je bila u zadnjem delu jedne kasapnice – ne bilo koje, ne nikako, ovo je skupa kasapnica koja prodaje najfinije meso sa probranih farmi. Nigde ni traga krvi, sve je cisto ako ne i lepo, i mladi poduzetnik iz velike plasticne kante izvlaci golu govedju kost. On je zgodan, i vise od toga – lep je – stavlja zastitne naocare i pazljivo sece kost na masini za secenje kostiju koja je pretpostavljam evoluirala od neke druge masine za precizno secenje tvrdog materijala. Ja sam se nasla ovde jer sam htela da kupim kosti za supu.  Osoblje u prednjem delu radnje me je ljubazno poslalo pozadi, da kazem koliko zelim i da mi se sve ucini po volji. Sa masivne butne kosti – mora da je butna – pazljivo je skinuto sve sto se moglo prodati kao meso, sto je dobro jer bi u protivnom to bila rasipnost, ali na njoj su mrlje razmazane krvi, koje podsecaju gde se nalazimo. Momak u cistom mantilu me poziva da pridjem blize slobodno, i kazem mu koliki komad zelim, ali meni je i ovo predaleko – nikad u svojoj dugoj karijeri vegetarijanca nisam mogla da zamislim da cu se naci u zadnjoj sobi kasapnice, u kojoj ce mi kasapin-maneken seci kost po narudzbini. Od svih stvari koje sam u zivotu pozelela i nadala se da ce se pojaviti po narudzbini… – moj kasapin koji je tu veliku golu kost polu-osusene krvi drzao vesto i pazljivo je izazvao asocijaciju na cuvenog humanoida iz svemirske opere koji razbija druge kosti i najavljuje dolazak jedne vrste koja ce svoj bes i trijumf jednako deliti i mrtvima i zivima, potpuno bezobzirno bas kao i taj majmun na pocetku svega, ali je poreklo te asocijacije vrlo verovatno u tome da sam ja retko u zivotu vidjala gole kosti, pa nemam druge. Momak u kasapnici je pripadnik kreativne klase, kao i ostali momci i jedna devojka, koji bi vrlo lako mogli da budu iz nekog naucno-fantasticnog filma u kome mladi godina izmedju 25 i 30 vladaju trendovima, ukusima, mozgovima, i kontrolisu  svet. Oni su neobicno ljubazni i lepi za takvu jednu  podmuklu operaciju, ali mozda je to moj problem da ja kontrolu nad svetom smatram losom, ili sam bazirala zakljucak na dosadasnjim kontrolorima. Ako ovakvi preuzimaju svet, ko zna, mozda ce kontrola manje boleti ubuduce.

Bilo je to neobicno iskustvo sresti se licem u lice sa snobizmom ovog drustva i krvavom kosti istovremeno. Meni se dopalo. Iako ne verujem da su zauzeti mladici i devojka u toj organizaciji posvetili jednu jedinu misao tome sta se meni mota po glavi, osim eventualnog premisljanja izmedju kotleta, kobasica i krmenadli u koje sam gledala kroz zakoseno staklo izlozbenog frizidera i divljenja njihovoj efikasnosti i profesionalnosti, moram da priznam da mi nije bilo tako neprijatno u toj sobi kako bi se moglo pomisliti sa mojim dramaticnim pocetkom, ali to je stoga sto sam bila i u gorim situacijama. Snobizam i krvava kost idu jedno uz drugo, i to je bila moja mala osveta za neplanirani dozivljaj u zadnjoj sobi.

Pretplacena sam poslednjih godina na Toronto Life magazin. To sam ucinila u naletu dobre volje da podrzim skolu u koju ide moja klinka, i iz koje od deset meseci koliko traje skolska godina jedino poslednja dva – maj i jun – prodju bez trazenja novcanih priloga, ili pristizanja kataloga iz kojih treba kupovati, kupovati, kupovati, da bi se pomoglo skoli. Poruka koju salju kuci je da je uprkos najboljoj zemlji na svetu skola bedna ali je obrazovanje solidno, jako, bogato – vrhunsko. Skola nije bedna, a i ono drugo je sve suprotno. Ali to se ovde tako radi. Iz tog razloga mi jednom mesecno postom stize novo izdanje magazina. Dok ga nisam citala, o magazinu sam imala lepo misljenje. Ne sasvim neosnovano – s vremena na vreme bih u nekoj cekaonici uzela primerak u ruke i procitala dovoljno za jedan delimicno proizvoljan zakljucak.

Magazin u svom odseku za prodaju reklame pokazuje demografski presek svoje publike, i oni cine trziste koje bi svako pozeleo : minimum fakultetskog obrazovanja se podrazumeva i primanja od $75,000 navise. Neki drugi magazini idu na to da im je citalastvo hip, trendi, zanimljivo. Verovatno ne postoji magazin na zemlji koji svoje citaoce prikazuje kao siromasne, usamljene, depresivne, neobrazovane, bez ukusa i stila. Ne, magazini su ukljuceni u dijalog ravnopravnih sa svojim citaocima. Poznaju se, i oslanjaju jedni na druge.

Ne mogu da kazem da sam zazalila sto sam se pretplatila na magazin (dva puta). U jednom broju, koji cuvam, su naveli 100 vrsta hrane koje se mogu probati u Torontu i okolini i da ne treba umirati pre nego sto se to obavi. To mi se dopalo. Ja imam par malih idiosinkrazija kao citanje restorantskih kritika i kritika filmova, koje su moguce samo prolazna faza, ali kad sam digla ruke od citanja vecine tekstova, ostalo mi je detaljno pracenje restorana – novih, u usponu, uspesnih, i onih stelarnih. Tesim sebe da sam previse platila i za magazin i za podrsku skoli koja laze da je bedna.

Od tekstova u prednjem delu magazina sam odustala zbog stila koji gaje u pisanju. Snobizam je u pitanju, obucen u dobre skole i gramatiku, umocen u sarene boje i pokusaj karizme, i dok je sve ono prethodno legalno, ovo poslednje se ne moze ni ukrasti – prosto ga nema. Bolje je da ne priznajem koliko sam dugo ovde kad sam tek sada postala svesna kolicine snobizma u drustvu. Mozda ipak nije u pitanju neko urodjeno slepilo poput daltonizma vec on nije predvidjen za trljanje na nos imigrantima – daleko je zabavnije sa onim nadobudnim tipovima koji pretenduju na iste stvari i statuse. Ne znam o cemu pricam u stvari, jer se snobizam nikada nije lepio za mene, i kad nisam bila imigrant, ali kad sam pocela da ga citam, tu vise nije bilo nacina da se pobegne. Uspavana lepotica bi bilo moje kodirano ime na nekom internetskom forumu gde anonimci traze savete psihologa i psihijatra, iako bih slobodno mogla da izostavim deo o lepotici, jer kad si uspavana, lepotica moze samo da smeta – pre ili kasnije neko ce pokusati da te probudi. Razloga za ustajanje iz kreveta ima sve manje. A i otvaranje ociju pocinje da lici na torturu. Dakle, uspavana rugoba bi bilo jedno sasvim pristojno opredeljenje – svi bi te ostavili na miru – ali kasno je za to.

U totalnom sam glibu od snobizma. Sve ono sto mi je ranije bilo sarmantno, tolerantno, kreativno i zanimljivo je sada smesteno pred detektor lazi i licemerja. Da stvari budu jos gore, uporno citam magazin. Jedva cekam da se pojavi. Pratim kako okrecu aktuelne teme u mock-fest, kako celo izdanje posvete jeftinim kupovinama kao sto je kauc od 3-4 hiljade dolara, gledam i kako objasnjavaju savremene porodice pa ih i intervjuisu a ja ih posle prepoznajem na ulici, citam kako nadmeno ismevaju one visoko i neiskreno podizu one koji su nisko,i kad se naljutim pa sam onda tmurna i klinka mi se sklanja s puta, pitam se sta mi je to trebalo i zasto mi na kraju uopste i smeta. Svuda je sve isto. Zar nije zivotna mudrost zatvoriti oci i postati uspavana rugoba? A ja idem obrnutim putem – gledam i gledam i gledam, i oci me bole i kad spavam. U nekadasnjim filmovima su tek probudjene lepotice (u realnost celuloida) obicno vristale kad bi dotakle nesto neprijatno, pa se bacale u krajnju histeriju kad bi se neprijatnosti pokazale svuda oko njih, i svuda, i svuda, i svuda – ne razumem zasto ja ne vristim. Mozda samo sebe ne cujem. Ili sam i nema i gluva. Deficiti sistema su sve ocigledniji svakog dana.

Tako sam dosla i do kasapnice sa svezim mladim ljudima i svezim kostima. To je najnoviji trend u gradu – odnosno, sa par godina staza vec zastareva. Mladi poduzetnici se vracaju mesu, krvavom i masnom, seku pred musterijama, koji su poznati kao foodies tj connoisseurs, pricaju o travi koju je govece zvakalo par sati pred smrt, sa velikim dostojanstvom potvrdjuju da je dostojanstveno otislo u veliko nista, i da sve to treba platiti po trziznoj ceni sto znaci papreno, ali je zacinjeno do perfekcije – zar treba sumnjati? Stvar je u tome da i pored naizmenicno najbolje volje i najgore mrzovolje, ne mogu nista da im zamerim. (Ja bih samo da vristim, a i to moguce iz sasvim nevezanog razloga). Oni stvaraju svoju realnost, zato se i zovu kreativna klasa. Dok je nekada snobizam uglavnom isao uz samo jednu klasu, sada je uznapredovao do sopstvene. Amen. Evolucija sistema. A o klasi drugi put.

Superstar

Dvorana se zamracila i na scenu je izasla odmerenim koracima. Publika je ocekivala talenat ali ne verujem da su znali da ce se pojaviti ovako nesto. Ja nisam. Melody je mlada devojka – ima svega 23 godine. Na scenu je izasla kao da su je za nju napravili. U crnom, stil je whimsical i podseca na Madonnu u filmu ’Desperately Seeking Susan’ ali ga ona nosi otmeno jer joj je samopouzdanje vece od najvecih pantalona i dublje od najdubljih cizama za preskakanje sedam gora, mora i okeana. Vrlo kratka suknja nad vrlo lepim nogama i vrlo visokim stiklama, i na crnoj podlozi sjajna plava kosa u stilu Veronike Lejk. A na glavi svetli panama sesir sa crnom trakom. Bravo!

Izasla je sama, sa stapom, na koji se samo ovlas osloni povremeno, i ne bi se reklo da joj je potreban ali on ima svoje mesto na sceni, i sasvim ravnopravno ima i seksepil. Cak se i naocare uklapaju u sve to kao podjednako vazan ucesnik. Sve na njoj je oruzje i armada visokonaponskog zivota, je ushiceni utisak gomile koja je kolektivno ostala bez daha. Ovo joj je prvi nastup u Torontu. Dzez radio je bezobzirno promovise i jasno je zasto – on-air i off-air muskarci upleteni u vazan zadatak vodjenja tako vazne stanice su ocarani njom do poslednje dzez note i intonacije a dobar broj ih je i zdravo zaljubljen, ne sumnjam.  Stil je perpetual cool.

Pocinje bez ikakve pratnje – ritam daje prstima i nogom koja udara u pod, vesto ozvucen odjekuje kao potmuli zvuk velikog bubnja – bluzom koji je najavila kao molitvu.  Ima potpunu kontrolu – svog glasa, stapa, svih nas – i kad se muzicari pojave, ona im daje uputstva delikatnim pokretima svega par prstiju na desnoj ruci, i oni je besprekorno slede. Glas je topao i ispunio je dvoranu do poslednjeg mesta. Izmedju pesama ona prica opusteno kao najvestiji profesionalac koji nikada nece odati gde prestaje performans. Iz tog razloga je ona na sceni a mi u publici. Talenat je uzivo jednak kvalitetu najboljeg snimka, ali njeno samopouzdanje je neverovatno. Kao da je bar dve decenije nastupala sirom sveta a svega 4 godine… – znam da nije fer posmatrati je kroz prizmu nesrece koju ona ni u jednom trenutku ne pominje, ali nemoguce je spojiti besprekornu perfekciju takvog nastupa sa devojkom od 19 godina slomljenog tela i ostecenog mozga koja je u cetiri godine uspela da se oporavi, postane dzez muzicar, songwriter i vokal, i stvori ovo cudo! Te cetiri godine su u njenom brojanju morale biti duze od celokupne istorije. I nista se od toga ne vidi. Muzicari u njenom bendu su isto mladi i ona ih, naravno, zove ’my boys’. Ima cak i muza, on je za bubnjevima. Zivot Melody Gardot se odvija brzinom nevidljivom obicnom oku.

Sa publikom komunicira kroz humor, pitanja, komentare i smeh, mekano i toplo. Vrlo je bistra, i jasno je da su svi njeni talenti i sva cula budni u svakom trenutku – sve je na povrsini, i njoj na raspolaganju. Najdublji utisak koji sve to daje je jedne intenzivne, iskricave ljudskosti. Uprkos tome sto je ona superstar.

Nakon aplauza i sa svima nama na nogama, vratila se prvo sama. I najavila da ce tu pesmu izvesti po prvi put. Pesmu koju joj je pevala njena mama. Nije rekla kada. Nije morala. I ne znam da li su i ostali u prisnom mraku dvorane reagovali na cue ali momentalno se sve zamaglilo i pre nego sto je njen glas zapoceo, i videla sam je kao sto mora da su je svi videli – majku koja sedi kraj svog velikog slomljenog deteta, kao sto sigurno nije nikada pomislila da bi bilo moguce, da ce se tako nesto desiti takvom jednom lepom, prekrasnom detetu kao njeno, i ona mu peva. Nista nisam cula od pesme. Natopljena bezglasnim suzama njene publike ona je svejedno tekla iz lepog grla Melody, i zakacila svakome od nas po nekoliko nota da ponese kuci.