Telo pamti

Moje detesce, znano najcesce kao ‘moja klinka’ u ovim krajevima, je devojcica od svega 12 i po godina. Ona voli da gleda svoje fotografije kad je bila sasvim mala. Voli jos mnogo toga, ali to, te fotografije, voli jako, jako puno. Ja mogu samo da naslutim da to dolazi od neke velike, slovenske duse koja ume da pati i voli i sluti predele sire od globusa i duze od suncevog sistema, a onaj drugi deo dolazi od neke irsko-skotsko-englesko-danske-i-ne-znam-ni-ja-kakve druge duse, meni sentimentom strane iako se trudim – trudim se – da razumem i njihov blues i sve sto iz tog truda izadje je razumevanje da joj nije lako. Dete, detesce i devojcurak, i nije joj lako. Ne znam koje sam to casove propustila, jer stvarno nisam preterano bezala tokom skolovanja osim onog neophodnog dela da bih bila cool i prihvacena, sto je sve bilo daleko lakse tih godina, cini mi se, ali nesto sigurno jesam, jer ona – detesce, devojcurak i klinka – je za sobom ostavila jednu duboku rupu kad se rodila, i ja se uporno secam Kastanede i jedinog dela zapamcenog iz njegovih knjiga, onog u kome ona jedna retka vestica medju muskarcima vesticama govori o tome kako zene pate, i materinstvo im ostavi rupe u auri, energiji i magicnom tkivu od koga one samo leprsaju kao krpe, i leprsaju tako na vetrovima koji dolaze nekom silinom svemirskom izazvani – nikad cele, nikad vise kompletne –  i to izgleda da je sve. Prvo si cela,  a zatim vise nisi. Nije to nista lose, da pojasnim, jer i celost je cudna ako se sa nicim ne poredi, a fragmentiranost ima poeticnosti u sebi jedino u odnosu na celost – kad bi se poredila sa drugim fragmentacijama bila bi samo jos jedna bucna necelost medju tolikim slicnim, nevaznim – i ta fragmentiranost je osnova ovog osecanja praznine.

Dok je klinka bila nepoznati skup celija rapidnog rasta u mom stomaku, bilo je manifestacija ovih i onih, ali jednu narocito pamtim – kao treptaj leptira pod napetom opnom trbuha, njeno prisustvo se prvi put najavilo kroz delikatni drhtaj. Let ulovljen u stomaku nove majke, talas i leprsanje, ripple effect indeed, ali nezan, nezan, beskrajno nezan. Zatezao se tokom sledecih meseci trbuh, drhtaji su dobili na karakteru i jacini, ali kad se sve to zvrsilo kako treba i iz stomaka se pojavila devojica sasvim majusna i formirana, pravi karakter vec u prvom svom trenutku na ovom svetu, posle svega toga ostalo je nesto. Kao secanje, samo moje. Fantomski drhtaji nepostojeceg leptira u stomaku. Praznina nekadasnjeg velikog broda. Ni riba, ni brod, ni metafora – nista znano, ali najprisnije. I kad ona putuje, malo dalje od skole, dalje i od ovog velikog grada, dalje od jednog dana ili dva, ojaca to secanje i iscepana realnost jednog rasta – ti, ja, baby, mama – i nista vise nije isto. Nikada nije. Telo pamti.

Advertisements

Agon-nada-yadda

Zabu sam prvi put videla iz bliza kao student. Pod glatkom kozom se mali izduzeni misici isticu jasno, tesno priljubljeni uz kosti, napeti i agilni. Vrlo lepo delo Prirode. Pre toga sam ih uvek primecivala u magnovenju, kroz vrisak, iako pamtim jednu krastacu iz vremena kad sam bila mala i ostala budna duze nego obicno. Bili smo u poseti prijateljima i ona nas je pustila da prodjemo pre nego sto je skladno presla ulicu i odskakutala u mrak. Ta zaba je bila starija od svega sto sam do tada bila videla. Ruzna i neosetljiva na poglede i misljenja, upozorila me je da nikada ne umislim kako se iz moje perspektive sve jasno vidi. Posto je noc bila tamnija od ovih danas i ja u onom stanju detinjeg umora koje podseca na delirijum i ekstazu istovremeno, postojanje te krastace je nepotvrdjeno, pa i istinitost njenog saveta.

Na stolu je stajala ogromna laboratorijska tegla u kojoj su zabe cucale preplasene, i poklopac je imao rupe za vazduh da se ne bi ugusile. To je produzavalo njihovu agoniju, ili nadu, sto je jedno te isto najcesce, i slikalo grotesknu scenu jakim bojama. Bile su odrzavane u zivotu samo zato sto su za eksperimente bili potrebni organi i tkiva koji jos funkcionisu. Zabe su bile koriscene za ilustraciju principa koji je bilo lako razumeti iz teorije, ili na licnom i bezbolnom primeru svog tela. Ako stimulises misic necim, on ce reagovati – lekcija zavrsena. A sve to je bilo nistavno u poredjenju sa metodom pod kojom su zabe umirale. Bilo je zaista vrlo jednostavno, obicne makaze su posluzile. Asistenti su nam pokazali na primeru jedne. Kaziprst bi se ugurao i otvorio joj bezuba usta, zgrceno telo se drzalo u saci da ne smeta svojim otimanjem, i drugom rukom bi se odsekla glava, tacno iznad donje vilice. Na taj nacin su izvesne funkcije nervnog sistema ostajale neostecene jedno krace vreme. Nije bilo mnogo krvi i nije bilo zvuka, osim presecanja kicme. Druge zabe nisu umele ili nisu smele da jauknu od uzasa, poneka studentkinja i retki student bi napravili zgadjeni izraz, asistenti su uspevali da odrze vazno lice. Oni su bili izuzetni primerci koji su na razvojnom putu svoje karijere morali da uce nezainteresovane i ispod-prosecne studente odsecanju glava nizim bicima makazama. Nakon toga, sledio je postupak uklanjanja svih nepotrebnih preostalih funkcija obezglavljene zabe – kojoj su se jos uvek trzale noge – kao sto je bilo ubijanje mozdine dugackom metalnom iglom i ektrahovanje butnog misica, koji bi dalje bivao prikacen na masinu, zastarelu bar deceniju, i ona nacrtala grafikon nadrazaja. Ili je trebala. Vrlo cesto bi masina zakazala, ili misic umro, i eksperiment bio neuspesan.

Kad je doslo vreme prakticnog ispita, po principu slucajnog odabira i cicijaske raspodele srece u Svemiru, izvukla sam egzekuciju zabe. Ostali studenti oko mene su odmah prionuli na posao; uglavnom su gledali kroz mikroskope u krvna zrnca i crtali, ja sam stajala usred laboratorije sa komadom papira u ruci. Asistent me je pitao sta cekam. Mrzila sam predvidljivu sporu scenu i moju ulogu u njoj.
Ja sam pitala: „Da li biste ubili zabu?“, on je sa mnogo puta ponovljenom mrzovoljom rekao: „Ne dolazi u obzir,“ i odsetao da nadgleda rad ostalih. Ja sam se potom sporo okrenula oko sebe i pogledala cudnu sobu, sa aparatima, vanglom u kojoj je lezalo svinjsko srce, teglama sa novom generacijom zaba koje su hvatali promucurni klinci i tako zaradjivali dzeparac (ili su to radili asistenti pod okriljem noci), drugim studentima koji su predano radili na svojim zadacima. Za jedan kratki trenutak, simbolicki, prakticno ili kao metaforu, pitala sam sebe da li bih – u ime buducnosti.

Vratila sam pitanje na sto i krenula ka vratima. Utom se jedan od studenata javio (jedini muskarac prisutan u sobi, osim asistenta): „Sacekaj, ja cu ti ubiti zabu.“ Ja sam oklevala za jos jedan trenutak (sve sto je zaista potrebno za velike promene u zivotu je samo jedan zgodno smesteni trenutak, ali to sam naucila kasnije, empirijski), i onda odustala od nepoznatog, okrenula se i pristala. Asistent je zaustio da nesto kaze i onda se i on okrenuo, nije mogao da gleda. Tu se mala drama zavrsila, jer se ja nisam dobro snasla izmedju zahvalnosti za galantni postupak, gadjenja nad ubistvom od strane mog kolege i mog pristanka da u svemu ucestvujem. Sto je moguce bila poenta te scene – paradoks ljudskog postojanja: altruizam, konformizam i zlocin u istom potezu. On nije nimalo uzivao u izvrsenju, i tim vise zasluzio da mu posvetim ovu pricu. Ali ce ona otici na neku drugu stranu, i verovatno je nece nikad ni procitati. Eksperiment mi svejedno nije uspeo, ni misic ni masina nisu odradili svoje, sto ni na pocetku ni na kraju nije bilo uopste vazno. Za prelaznu ocenu je bilo neohodno da zaba umre i ja pokazem kooperaciju.

Osim slike i zvuka odsecanja zabljih glava, pamtim tu retko uspesnu manifestaciju majusnog vretenastog misica, i njegovo grcenje pod elektricnom stimulacijom, ili u kapi hlorovodonicne kiseline. Refleks je ilustrovao fiziolosku reakciju na strah. Impuls da se skupi i pobegne, cak i tako odvojen od zivota, tela i bilo kakvog smisla, sadrzao je u sebi sustinu bez ikakve nadgradnje koja produzava agoniju, ili nadu, sto je jedno te isto najcesce.

Jutros sam ja bila prikacena na masinu koja nikad ne zabelezi ono sto je zaista bitno. Kad sam spustila slusalicu skupila sam se na svojoj stolici, zaba i jedna devojcica u stomaku, zagrljene u stanju uzasa. Zivotinjske misice nisam jela godinama, kako mi se zablji nasao u zelucu, ne znam. Niti znam otkud devojcica sa njim, ni njih ne jedem. Sapucem im da se opuste, necu moci ovako dugo. Zgrabili su stomak i ne pustaju; misic se rita, devojcica stipa sluzokozu, boli. Ali ne znam sta bih im rekla kad i dalje sve ide na uvrtanje ruke, cupanje kose, lomljenje kostiju. Svet je uznapredovao u nekim pogledima, postoje danas tupe makaze kojima se deca igraju, da se ne povrede. I zabe su postale pametnije i drze se dalje od ljudi, nisam nijednu videla u ovom gradu. Da mi je sad ona krastaca, mozda bi sve konacno objasnila, ali ona je davno odskakutala u mitologiju. Jedino sto mi je ostalo posle svih ovih godina bezuspesnih eksperimenata je jedno od onih neprakticnih znanja koje se ne moze prodati, ni pokloniti sledecim generacijama, ne moze se otresti i ne znam sta bih sa njim. Agonija i nada… – one nisu jedno te isto, i to nista ne menja.