БАТА: Једна судбина

Gost autor: MuadDib

Једном давно имали смо плантажу кафе у Африци.. (Out of  Africa, opening line by Meryl Streep).

Екхм, одувек сам знао да ћу ову причицу, ако је икада буде, морати овако да започнем. Мада, није баш била у питању плантажа кафе већ више фабричица арматурних мрежа; и није била баш  у Кенији већ више у селу на три минута вожње од центра познате Бање; а нема баш ни љубавне приче већ више пет година жестоког рада праћеног дивним дружењима и зезањима са Батом.

А почело је тако што је, пре 10г, посрнули спољнотрговински гигант кроз наплату потраживања дошао у посед погона који је, релативно једноставним технолошким процесом (исправљањем увозне топло ваљане жице и варењем уз коришћење једне старе али још увек моћне руске машине) штанцовао арматурне мреже веома тражене у грађевинарству. Штанцовао се, дакле, новац.

Е, а пошто се фабриком не може управљати даљински, ангажован је Бата са својим искуством; ми смо из бгд водили набавку сировина, продају и наплату готових производа; направили смо и некакве рекламице  на ТВ и у часописима, добили смо и извршили обавезе по годишњем тендеру за избегличка насеља за УНХЦР и стекли драгоцене референце, а Бата је тамо беспрекорно организовао производњу и транспорт, гарантујући редовност испорука.  

Формално сам му био шеф, али ме је он увек звао кумић. На наивно питање његове секретарице Цице зашто диреектора зове кумић, Бата би одговорио да сам му насрћо на куму –  Цица би (знајући ме туњавог по тим питањима) изразила благу сумњу да је баш такоо било, али Бата је њој био директни шеф а ја сам као млађи ћутао и смејао се, те тако и остаде..

 

А онда је све пошло по злу.

 

***

 

Судбина је Бати одредила да се роди при  крају оног рата у Книну, године 1944-те. Кум на рођењу му је био четнички војвода поп Момчило Ђујић, а отац, високо рангирани официр, је убрзо нестао у ратном вихору. Једина прича коју је о оцу памтио је како је чуо од неких људи да је овај на белом коњу и до зуба наоружан дошао и припретио да се поштеди нека породица од – није знао кога, али били су му захвални. Наравно, Батина мајка је одмах по окончању рата побегла у Србију, у планинско место, подигла га и ишколовала – завршио је Економски факултет у бгд.

 

Бата је имао година као ја сада када сам га упознао: густе, ситно проседе косе, широког насмејаног лица као пун Месец и светлоплавих, широм отворених очију. А ако се лице не би смејало, очи увек јесу. Здравог духа и тела, упоран и цењен стручњак, све је проблеме решавао са лакоћом и уз шалу. Једини порок му је била нишка ‘Дрина’ без филтера.

 

Био је веома интелигентан али и са изразитим осећајем за правду (какву год) а што се, у нас Србаља,  дефинисало: свира у контрабас. У комунистичка времена умео је и имао храбрости да се супротстави тада најјачем политичару у Србији када је овај претио да ће похапсити пословодство фабрике у којој је Бата радио: рекао му је да ће му кад-тад видети леђа, а када је овај зглајзнуо на чувеној седници Бату није га мрзело да оде на Копаоник и да му каже како је то, ипак, дочекао.

 

Али потом, после 5-тог октобра 2000., Бата се јесте накратко понадао и порадовао као и сви ми – међутим, одмах би тамо у унутрашњости уочио неправде и оштро их је критиковао  уз паролу:

 

 “Ми, комунисти, све ће ‘ве поапсимо!!“ .

 

Нимало није ценио ни монархију, чак је одбио да дође на прославу пола века фирме када је чуо да је главни гост ЊКВ (нећу да гледам тог шарана).

 

Увек би, свесно, потенцирао свој  сељачки нагласак. И тај свој feeling за оно што је исправно, као онда када су се, пред петооктобарски преврат, на друмовима правиле барикаде..     Зауставили протестанти Бату те се упаркирао и пратио догађања: зауставише и једног попа у службеном ауту, поп кренуо да их убеђује како мора у Београд послом, како га чекају у Патријаршији на важном састанку, умало ови да га пусте и ту Бата скочи:

 

“НЕ!! Свештено лице мора да буде уз народ! Дођи, попе, овамо на пиво!“

Поп кисело процеди: “ ‘Ајд, кад ме зајеба“  – и одоше на пиво..

 

***

Не могу да опишем колике смо лепе и веселе сате по обављеном послу за ручком проводили са Батом, уз салве смеха. Био је од оне врсте природно духовитих особа, чијим се шалама до суза смејеш и кад их слушаш по стоти пут. Наравски, умео је да се нашали пре свега на свој рачун: Ја н’умЕм да кажем не, и срећа моја што се нисам родио као жЕнско: сваком би давао!!!

 

Увек бисмо ручали у једној адаптираној воденици-поточари, обични роштиљ и без иживљавања. Али, када би дошли да склоне остатке, Бата би наредио: Остављај то где је! Ја сам сиротињско дете: и кад сам сит, оочи су ми гладне.. Дакако да смо сви били сити и нико није носио са собом, те су преостало склањали тек када нас испрате.

 

Није био баш неки возач и често би га заустављали због ситних прекршаја, али је имао рецепт за сналажење; говорио је да је пуно полицајаца у бгд пореклом од Блаца, те би када га зауставе окренуо на њихов нагласак, кукајући Е, бре, није за мене сељака из Блаца да возим по Београд!!  Пандур би за моменат застао, и углавном кренуо са: А из ког си села код Блаца? Тада је пандур већ бивао реш печен, а Бата би прошао без казне.

 

У месту у коме је живео недалеко је било ромско насеље (тамо се то зове циганска мала) а Бата је уживао у шали и дружењу са њима. Роми су њега обожавали што због ведрине а што због тога што би их позвао да му свирају на слави и добро их почастио; наравски, звали су га Куме, као и скоро свакога.

 

Једном их, прича Бата, сретнем како се враћају са гласања и питам:

–       Кумови, за кога сте гласали?

–       Е, куме, СУТРА ће се зна…

 

Пошто је знао да се они веома плаше вампира (зову га чокано), сачекао их је једном у ситне сате када су се враћали са свирке и укипио се у дубокој помрчини, ни да трепне.. Виде они нешто, домунђавају се, а онда најхрабрији иступи:

 

–       Ако си чокано, немој нам ништа! …Али ако си то ти, Бато Руњајићу, је***емо ти мајку…сутра!!! – и здимише.

 

Посебно је волео да се нашали са најстаријим од тих музиканата, виолинистом који се плашио да ће тада новоформиране четничке странке наудити Ромима, и у та времена са страхом су гледали у Вука Драшковића. Међутим, сазна Бата да је Вук претходног викенда био на Копу,  да му је овај свирао и да га је Вук частио са 200 марака. Првом прилико упита га како му се чини Вук.-

 

–       Дат’ кажем куме:  Господн човек !!!

 

Потом сам га, прича Бата, питао како успева да са 80+ година упамти ноте и текстове свих песама које му наручују, и добио одговор:

 

–       Куме, заборавља се… Ал’ кад видим сто марке, одма се сетим..

 

***

Дошла су међутим времена тамо 2004-те када је грађевинарство запало у кризу и опала је тражња за нашим мрежама, а у пословодству фирме се запатили пензоси из Службе (шифра у Војнович/Чонкин) који су гендиру сугерисали да Фирми не треба производња. Фабричица је издата приватнику за смешне новце, наших 38 радника је отпуштено, плус Бата, ја сам стављен на лед са шест месеци ‘плаћеног’ одсуства – и ту је био крај те наше бајке.

 

Али не и за Бату: Уместо да се окрене другим стварима – а могао је то са лакоћом и сви смо му то предлагали и молили га, он је увређен очигледном неправдом кренуо у крсташки рат написима преко новина, тужбама и све по списку како следује.

Тада сам, неук за медицину, на суров начин сазнао шта стрес учини од здравог човека: у року од свега пар месеци добио је канцер унутрашњих органа, те се и са тиме борио  храбро и без речи жалбе, као и са оним тамо ветрењачама..

Наравно да је правда била спора али достижна и наравно да је је Бата добио решење о повратку на посао уз право на све неисплаћене принадлежности. Није их, међутим, доживео, умро је марта 2006г,  нити је дочекао да прочита како су они који су сматрали да фирми не треба производња касније заглавили бајбок због других недела.

Ја сада радим у другачијој делатности, производњи услуга – повезује ме са сећањем на нашу плантажу кафе, свакодневно, мирис асфалта натопљеног уљем из виљушкара. И покушавам да организујем ствари онако како је он то радио.

 

Сваке новогодишње вечери назовем његову удовицу Бранку, фармацеута у пензији, она се мало исплаче и каже како су синови добро (сваки је завршио факултет и ради у струци).

 

 RIP, драги пријатељу

 

 

 

 

Advertisements