Superstar

Dvorana se zamracila i na scenu je izasla odmerenim koracima. Publika je ocekivala talenat ali ne verujem da su znali da ce se pojaviti ovako nesto. Ja nisam. Melody je mlada devojka – ima svega 23 godine. Na scenu je izasla kao da su je za nju napravili. U crnom, stil je whimsical i podseca na Madonnu u filmu ’Desperately Seeking Susan’ ali ga ona nosi otmeno jer joj je samopouzdanje vece od najvecih pantalona i dublje od najdubljih cizama za preskakanje sedam gora, mora i okeana. Vrlo kratka suknja nad vrlo lepim nogama i vrlo visokim stiklama, i na crnoj podlozi sjajna plava kosa u stilu Veronike Lejk. A na glavi svetli panama sesir sa crnom trakom. Bravo!

Izasla je sama, sa stapom, na koji se samo ovlas osloni povremeno, i ne bi se reklo da joj je potreban ali on ima svoje mesto na sceni, i sasvim ravnopravno ima i seksepil. Cak se i naocare uklapaju u sve to kao podjednako vazan ucesnik. Sve na njoj je oruzje i armada visokonaponskog zivota, je ushiceni utisak gomile koja je kolektivno ostala bez daha. Ovo joj je prvi nastup u Torontu. Dzez radio je bezobzirno promovise i jasno je zasto – on-air i off-air muskarci upleteni u vazan zadatak vodjenja tako vazne stanice su ocarani njom do poslednje dzez note i intonacije a dobar broj ih je i zdravo zaljubljen, ne sumnjam.  Stil je perpetual cool.

Pocinje bez ikakve pratnje – ritam daje prstima i nogom koja udara u pod, vesto ozvucen odjekuje kao potmuli zvuk velikog bubnja – bluzom koji je najavila kao molitvu.  Ima potpunu kontrolu – svog glasa, stapa, svih nas – i kad se muzicari pojave, ona im daje uputstva delikatnim pokretima svega par prstiju na desnoj ruci, i oni je besprekorno slede. Glas je topao i ispunio je dvoranu do poslednjeg mesta. Izmedju pesama ona prica opusteno kao najvestiji profesionalac koji nikada nece odati gde prestaje performans. Iz tog razloga je ona na sceni a mi u publici. Talenat je uzivo jednak kvalitetu najboljeg snimka, ali njeno samopouzdanje je neverovatno. Kao da je bar dve decenije nastupala sirom sveta a svega 4 godine… – znam da nije fer posmatrati je kroz prizmu nesrece koju ona ni u jednom trenutku ne pominje, ali nemoguce je spojiti besprekornu perfekciju takvog nastupa sa devojkom od 19 godina slomljenog tela i ostecenog mozga koja je u cetiri godine uspela da se oporavi, postane dzez muzicar, songwriter i vokal, i stvori ovo cudo! Te cetiri godine su u njenom brojanju morale biti duze od celokupne istorije. I nista se od toga ne vidi. Muzicari u njenom bendu su isto mladi i ona ih, naravno, zove ’my boys’. Ima cak i muza, on je za bubnjevima. Zivot Melody Gardot se odvija brzinom nevidljivom obicnom oku.

Sa publikom komunicira kroz humor, pitanja, komentare i smeh, mekano i toplo. Vrlo je bistra, i jasno je da su svi njeni talenti i sva cula budni u svakom trenutku – sve je na povrsini, i njoj na raspolaganju. Najdublji utisak koji sve to daje je jedne intenzivne, iskricave ljudskosti. Uprkos tome sto je ona superstar.

Nakon aplauza i sa svima nama na nogama, vratila se prvo sama. I najavila da ce tu pesmu izvesti po prvi put. Pesmu koju joj je pevala njena mama. Nije rekla kada. Nije morala. I ne znam da li su i ostali u prisnom mraku dvorane reagovali na cue ali momentalno se sve zamaglilo i pre nego sto je njen glas zapoceo, i videla sam je kao sto mora da su je svi videli – majku koja sedi kraj svog velikog slomljenog deteta, kao sto sigurno nije nikada pomislila da bi bilo moguce, da ce se tako nesto desiti takvom jednom lepom, prekrasnom detetu kao njeno, i ona mu peva. Nista nisam cula od pesme. Natopljena bezglasnim suzama njene publike ona je svejedno tekla iz lepog grla Melody, i zakacila svakome od nas po nekoliko nota da ponese kuci.

Advertisements