Romanticni filmovi

Mario & Aneta je moj omiljeni romantican film. Njih dvoje nisu nista narocito, ne sigurno u onom smislu savrsenih protagonista jedne lepe price, jer priznajmo, sve te lepe price sa savrsenim zavrsecima imaju izrazitu naklonost ka savrsenom i savrseno slepilo prema svemu ostalom, ali ovo dvoje igraju na onu suprotnu kartu: tako nesavrseni, vagabondi sudbine takoreci, oni dobiju ono sto zele, i jos bolje – ono sto zasluzuju. To je poenta price. Da se ljudi zasluzuju, uz happy end. Imam neizrecivu slabost ka takvom konceptu. Sve slabosti koje sam ikada srela bi se podvrgle dobrovoljnoj lobotomiji samo da stignu do audicije za taj koncept, pa i moja sa njima. Postoje i razlicite vrste sitnih idiosinkrazija u trazenju koncepta, ili audicije, ili premijere, ili billboard-a, bilo cega ali neko sigurno zna o cemu govorim – neko uvek zna i tu se krije ogromna kriska utehe kao zrela lubenica pobednica takmicenja medju lubenicama – jer na kraju tog trazenja ceka jedno zadovoljstvo, ili armija zgodnih zadovoljstava u zgodnim uniformama, i zbog svih njih vredi traziti.  Neophodno je naci u publici nekoga zbog koga vredi proci kroz celu predstavu svake veceri. Ili svakog zivota. Ista stvar vazi za romanticne filmove.

Iz male kolekcije u mom DVD-orijumu, svake veceri premisljam da li medju njima lezi spas za jos jedan dan koji sam mogla da poklonim onima koji nemaju vise od jednog ili dva pa bi i takav umeli da cene, cakstavise napravili bi od njega celebration, ali to je jedan intiman ples i iza njega treba zatvoriti vrata. Srecnim slucajnostima, neki reditelji jos uvek umeju – neki ljudi bi bilo lepse reci – jos uvek umeju da napisu romanticnu pricu i od nje naprave romantican film, i ja se tome neizmerno radujem.

Nedavno, iz necije riznice dobre volje naisao je film ‘Sibirski berberin’. Nemoguce je naci ga u Severnoj Americi, bar meni nije uspelo, ali ga je neko iz iste vrste slabih ljudi kao ja postavio na google video, koji ima svojih izazova, medju njima losu rezoluciju, ili je prosto moj monitor mali medju divovima sadasnjice, i slika je bila ocajna. Od onih koje se u razlomcima pravougaonim i kvadratnim preklapaju jedne preko drugih, lome se – otud razlomci – i slazu kao puzzle na licima i predelu koje su kamere daleko vernije snimile, ali nije smetalo. Nije bilo ni titlova za ruski, a pola filma prica meko, slovenski – i nista nije smetalo. Sve sam razumela. Feelings, you know. Nije smetalo.

Posle mnogo romanticnih filmova, i jednog od koga sam samo pola razumela, ustala sam sa stolice ukrucenih ledja, i vrat mi je davao signale, ali desilo se nesto. Nisam razumela ruski, uz sve simpaticne srodnosti sa mojim jezikom, ali jesam nesto daleko vaznije. O ovome niko ne pise, i niko se tako necemu ne bi smejao, kao sto se redovno smeju zenama koje vole romanticne filmove. Ne, ovo nije smesno.

Zasto zene vole romanticne filmove? Zato sto su u njima muskarci dobri. Sa izuzetkom Hitklifa, romanticni filmovi donesu na platno muskarca koji ako i nije znao na pocetku, do kraja dvosatne price pronadje pravi put i pravi nacin, ne samo do srca junakinje, koja je njegova jer je zasluzuje, sto nije mala stvar jer vecina muskaraca ne zasluzuje svoje junakinje, i jednom kad ih je pronasao – put, nacin i srce svoje junakinje – on zna da su to prava kozha i pravo odelo za njega, do nedavno poslednjeg bednika bez igde icega i bez krpe na sebi u hladnom svetu. Zato zene vole romanticne filmove. A mi, marioanete svakodnevice, ustanemo kad muzika svira, romanticna muzika naravno, i osetimo na tren da je ovo koreografija koju je napravio neko ko nas poznaje, ali bas nas, i bas poznaje, i na tren ili cak nekoliko minuta, uzivamo u predstavi kao svako ko zna pravu stvar kad se sa njom susretne.

Za sve daleko vaznije ljude od slicnih meni sa ukrucenim ledjima i vratom koji zhiga ostaje pitanje na koje odgovaraju vec nekoliko milenijuma i nije neophodno odglumiti dramu i veliku neizvesnost, ni sleganje ramenima – za sta zaista ne treba narocita ni gluma ni kurs u ucenju iste – ali pitanje nije malo i cak bi se moglo reci da mu je ceo ovaj svet mali: zasto je tako malo dobrih muskaraca?