Prica o Banetu

Ovo je prica o Banetu. Vazno je rascistiti to na pocetku, zato sto ce se sigurno desiti u toku price da citaoc pomisli kako je prica u stvari o meni. Ali kad se budu obrisali svi delovi za koje sam se zalepila, ostace prica o Banetu. Zasto je to na kraju price vazno? Videcemo. Na kraju.

Bane i ja smo skolski drugovi. Ispravnije bi bilo reci da smo isli zajedno u razred, jer se ja ne secam da smo se druzili. Ako cu biti dosledna, priznacu i da se ja u stvari malo cega secam. A evo i zasto.

Na samom pocetku gimnazije, nakon intenzivne i razorne bolesti koja je odbacila izigravanje analiza i lekova i pokazala svoje pravo lice nesto ranije te godine, umrla je moja majka. Sve se tu zavrsilo, i price i pesme i muzika i ples. Za ilustraciju – ovo sto koristim svih godina nakon te porodicne tragedije nisam ja, niti su ovo moje ruke i lice, nego trake isecene iz jedne krpe. Krpa nije bila ni krpena lutka pa da se tu traze neke alegorije, vec prosto dvodimenzionalna krpa, a trake se razmestaju nekad ovako nekad onako, i nikad da se sastave u nesto trajno.

U Boru, gde se sve ovo odvijalo, i Bane se rodio, ja sam se nasla sticajem okolnosti. Moja majka nije nikada zavolela Bor, i njen zivot u njemu je bio jedna preduga poseta, tragicno okoncana. Medjutim to nije bio razlog sto ga i ja nisam volela. Moj otac se, na primer, odlicno snasao u Boru. Stekao je prijatelje, bio zadovoljan poslom, i nije se tako lose ni zivelo. Ja sam od nas troje imala najvece sanse da iskreno zavolim grad. Odrasla u njemu, prve ljubavi, prijateljstvo za ceo zivot, seks… sve se to desilo u Boru, ali dzaba. Bor je bio neoprostivo nelep. Bilo je u njemu lepe dece, i lepih dana, itekako lepih ljubavi, ali toga ima svuda. Da sam ga volela oprostila bih mu bila hendikep nelepote. Da je bio lep mozda bih ga i zavolela, ali ostajem neubedjena. Od sve dece koja su tamo rasla, neka su znala da ce otici iz Bora, neka o tome nisu razmisljala, ili nisu zelela – ja sam morala. Boru nije bilo najgore sto nije bio lepotan, van turistickih ruta to nije bilo bitno, i mozda on zaista nije uopste bio kriv, ali ja u Boru nisam mogla da disem. 

Posle brojnih upetljanih i iskidanih traka koje cu ostaviti za druge price, uspela sam u svom naumu. Ne samo iz Bora nego i iz zemlje u kojoj se on nalazio sam otisla. Ispostavilo se da mi je disanje bilo otezano i van Bora, sto je moguce bio obican slucaj hipohondrije, ali svako koga je snasao i najobicniji slucaj te muke zna da u njoj nema niceg obicnog. I tako se desilo da sam otisla u svet. U Bor nisam nameravala da se ikada vratim, a i svracanje mi nije padalo na pamet. Jedino bi se desilo ponekad da sanjam da sam opet u Boru, i probudila bih se oznojena, guseci se.

Odlaskom iz Bora desilo se jos nesto. Pocela sam da zaboravljam. Ne odmah, niti je bilo planirano, i dugo nisam znala kako se desilo. I sta je tu toliko cudno – pitala sam sebe jednog dana. Spustila se zavesa na jednu predstavu, pozoriste je pokupilo krpe, trake i zakrpe, i preselilo se negde drugo. Ali ja sam sasvim ozbiljna. Brisanjem iz memorije, moj zivot u Boru – i bilo gde osim ovde, u ovom trenutku – ne samo sto nije postojao, vec je podjednako mogao da se desi i nekom drugom. Izolovane slike i detalji koji bi se pojavili povremeno su bili izvor razmisljanja, emotivnih epizoda, ili samo izmamili blagi napad melanholije, i sve je obavio oblak cistog misticizma. U takvom izdanju Bor mi vise nije smetao. U takvom izdanju zivot i ljudi mi svuda manje smetaju.

Svratila sam nekoliko puta – moj otac jos uvek zivi tamo – ali samo na dan-dva. Razmaci izmedju tih svracanja su se brojali u godinama.

Tokom jednog od svracanja desilo se nesto neocekivano. U gimnaziji sam, uprkos svezem mirisu zemlje sa groblja na 7. kilometru (sve se u Boru iz nekog razloga zvalo u kilometrima), pronasla utehu u gomili srednjoskolaca kojima sam bila okruzena i koji su grupno udahnuli malo zivota u moje nesrecne trake. Paradoksalno, periodi iz gimnazije spadaju u najlepse borske uspomene. Kojih je malo. I lepih, i uopste, uspomena. Bilo je dobrih ljudi u mom zivotu u Boru, kojih se ja samo maglovito secam.

Pre sedam godina, vest o mom dolasku je stigla do Radmile, pa od nje krenula dalje i sire, i okupila grupicu skolskih drugova. Zeleli su da me vide. To me je jako iznenadilo. Iako sam retko, ili skoro nikako, razmisljala o Boru, vremenom se stvorilo ubedjenje u meni da su i drugi ljudi ostvarili uspeh u zaboravljanju, ako ne bas jednak mom, onda blizu. Susretu sam se iskreno obradovala. 

Zivot, svet ili sudbina, nije bio naklonjen Boru u medjuvremenu. Raspad i dezorijentacija celog jednog drustva i njegovih vrednosti, bombe, inflacije i strahovi su od nelepog grada napravili tuzan, zapusteni grad. I kad me je najvise gusio, Boru nisam zelela nista ni nalik na ovo. Bilo bi mnogo lepse da je napredovao u medjuvremenu i postao velegrad, ali ni ja nisam postala velelepna institucija hodajuci svetom u lose smestenim trakama, pa smo nas dvoje mozda pronasli nesto zajednicko, konacno. 

Bilo je leto; susret je bio dogovoren u basti jedne kafane za koju svi znaju, kao sto je to obicno slucaj sa kafanama. Ja sam ipak pitala gde je, sto je bilo pametno – zavrsila bih na drugom mestu. Kako i prilici, dozivela sam sok odmah na pocetku – nisam mogla da im se setim imena! Nekih jesam, ali neka ni uz najsurovija uvijanja mozga nisu dolazila. Mislim da niko nije uocio – nadam se da nije – ali se u meni neocekivano probudio stid. Moj savrseni plan zaborava se na delu pokazao kao surov, sebican i nelep. Nije bilo u pitanju sto godina samoce, ne znam sta jeste, i prekasno je bilo za izgovore. U tih prvih sat vremena susreta jedino je bilo vazno da se setim imena ovih ljudi koji su dosli da me vide. I doneli mi poklone, njih dvojica. Na ivici emotivnog preobrazaja koji postidjenost ume da donese, popila sam par pica, i raznezila se. Nastavljajuci svoje zivote u Boru, moji drugovi su u svojim kucama ostavili jednu sobu samo za uspomene. Ja sam ponela malo kad sam krenula, i veci deo toga kasnije dodatno i utopila. Malo sam pricala, slusala, posmatrala i prisecala se uz njihovu pomoc. Nakon sto sam se provukla kroz situaciju sa imenima posvetila sam se analizi efekta vremena na jednu generaciju. Oni su gledali mene, i ja njih. Nista nije bilo kao pre, ali tu nije bilo iznenadjenja.

Bane je dosao te veceri. Iznenadio me je. Nisam ga ocekivala, i njegovog imena sam se setila. Nije bio topao. Sa drugog kraja stola, i kroz naocare, Bane je posmatrao sa otvoreno seksualnim nabojem. Licio je na glumca u francuskom filmu. Oni su retko kada zgodni, ali se ponasaju kao da je najnormalnija stvar na svetu da je kamera bas na njima, i sledi ih, robuje im ili sta vec kamera radi da bi postigla zeljeni efekat, i tako iz filma u film. Od komedije do drame, i izmedju. Sedeo je, pio, oslanjao se na sto i sklanjao od stola, upucivao komentare, sa dozom samozadovoljne nonsalancije koja je vukla, cimala i ukazivala na sebe. Sporim razgrtanjem pokusala sam da se setim Baneta.

Nije imao u gimnaziji to sto ima sada, u ovo odelo je izrastao. Ali je imao verziju za decake. Samopouzdan, svojeglav, i sklon lakonskim odgovorima sa dahom cinizma, Bane je bio kompetitivan, odlican djak. U krugu njega, mene i nekolicine drugih, birao se najbolji djak u generaciji. (Ne, sigurno bez mene. Ja sam samo zelela da odem iz Bora.) Bane je, iz ovog ugla gledano, prosto bio bezobrazan. Nije bio jedini – generacija dece sa kojom sam rasla je imala eksplozivnu mesavinu ambicije, inteligencije i britkog jezika, ali posle toliko godina visprena deca su samo oble, vece ili manje glave u razredu, okrenute tabli ili pozadi, redu klupa iza njih – zamrznute u lepoj slici. Posle toliko godina Bane nije vise bio decak ali je zadrzao nesto od te bezobrastine kojom odise mladost. Na kraju susreta mi je poklonio tri tanke knjizice, i poljubio na nacin na koji me je i gledao.

Sa tim knjizicama pocinje prava prica o Banetu. 

Uzivala sam u citanju. Ako i zaboravimo gimnaziju (posto ja jesam, najvecim delom), dobila sam neocekivano priliku za jedno novo poznanstvo – sa svojim drugom iz razreda. Kroz njega, neocekivano bar tri puta vise, poznanstvo je obuhvatilo i Bor. Jer Banetov Bor je bio lepo mesto za odrastanje, glupiranje, zaljubljivanje, radjanje dece, i druge zivotne nepodobnosti. Efekat njegovog dozivljaja, istovremeno blizak i stran, je bio u tolikoj meri neobican da je postao uzbudljiv. Nije to bilo prvi put da sretnem nekoga ko je voleo Bor. Jasna ga i dan-danas voli, ali njoj bih oprostila i gore stvari. Bane je, slicno maniru za tim stolom pre sedam godina, svoj posao izveo mangupski lukavo. Kroz price i pesme iz svoje intime Bane nije pricao o Boru, nego o sebi. Neko manje samopouzdan i francuski bi me odbio i ja bih vec kod trece strane sklopila knjigu broj 1. Ali Bane je odrastao onako kako je obecavao.

Putem prirodnog protekcionizma – zbog tih zajednickih godina i povlastica stecenih na taj nacin – sve sto je Bane pisao bilo je i moje. Moje, kao vlasnistvo. On je ostao u Boru, kao sto ljudi koji grade svoj zivot od uspomena, stabilnosti, malo brasna i vode, grade i sve drugo. Ja sam otisla, bez igde icega, ili ikoga, i da ne bih bila nigde, osim u ovome sada. 

Da bi se bolje razumeo sklop senzacija koje je citanje tankih knjizica izazvalo, treba zamisliti svetlu ucionicu u gimnaziji sa tridesetak srednjoskolaca, podnosljivom grajom, profesorkom engleskog koja im je i razredna, uz to vrlo lepa mlada zena, koja predsedava nad oblakom erotizma sto svuda neizbezno prati sedamnaestogodisnjake, po pravu prirode sebicne do bolnog egzistencijalizma, i u takvom jednom gnezdu biohemije i nadobudnih mislilaca, sudariti dva paralelna sveta. Ili tri, pet, trideset. Cija je klupa davala najbolji pogled? 

Nigde se nisam pronasla u Banetovim pricama i pesmama. A trudila sam se, skoncentrisana na uspomene koje ne pamtim, i imena kojih se ne secam. Vredelo je probati, tesila sam sebe, ipak smo isli u isti razred. Daleko gore je sto nisam prepoznala ni bilo koga drugog. Bilo da je menjao imena ili ne, sigurno nije menjao aktere i dogodovstine. Izopstena iz Bora svojevoljno, ili tacnije, izopstenjem Bora, ja sam neocekivano pronasla  Baneta i njegove reci, i racunala na njih da je sve bilo tako kako je on ispricao. Neugodna situacija. Ili bi takva trebala da bude. Ali nije. Sedeli smo u istoj ucionici kroz godine skolovanja, trpeli iste profesore, i jedni druge, i stvorili jednu trajnu familijarnost. Da sam sve zaboravila o Banetu, on je moj skolski drug. Da Bane nikada vise nije cuo o meni nakon sto sam istrcala iz Bora na svoj zivotni maraton, ja sam bila jedna od nekoliko devojcica u III-5. Skupa, mi smo prosto deo istorije sveta. Ili jednog malog grada.

Posle jos jednog susreta i dve druge knjizice, mnogo filmova odgledanih u medjuvremenu, i secanja na stranputici, pronasla sam ono sto sam trazila. Sa kratkim izletima van, Bane je ceo svoj zivot proveo u Boru. Sa ili bez Banetovih prica, Bor nije lep. Ali Bor ovde nije vazan, samo je otezao prevod. Bane mozda zna francuski, a mozda i ne.
Medjutim
ako je ovo prica o estetici
metafizici uporednih svetova
egoizmu prezivljavanja
kinematografiji i jos kojecemu
kako objasniti da u jednoj rupi u svemiru
decak odraste voljen u tesnom stanu
upozna i oseti znanje
uspeh
emotivne uspone i krize
pikanje lopte
basket i majcinu kuhinju
price iz starina
sviranje gitare
zakone mehanike
gradjenje puteva
socijalizam i krah socijalizma
rat
nemastinu
ljubav i ocinstvo
knjizevnost
kritiku
i jednu esencijalnu potrebu
kao sto je stvaranje neceg trajnog
i pretopi sve to u lep zivot?

Work of art
Skulptura
I da je niko ne dira.