ДОКТОР РУС: Једна биографија

Gost autor: MuadDib  

У овој причи ће се можда поткрасти покоја ловачка лаж, али све остало је истина, часна пионирска.. 🙂

Сви су га звали Рус а био је Украјинац. Всеволод Леонидович Ромасјуков, (1898-1999), ловац и лекар. Познавао сам га готово четири деценије а увек ми се чинио истим: стасит и поносно усправан, бледог издуженог лица са мало седе косе, дечије упитног погледа, занесен у своје мисли као многе наглуве особе. Озбиљан израз се појављивао једино када би говорио о лову или начину лечења некакве тегобе.

Одрастајући у царској Русији уживао је привилегију статуса и образовања, а зет, спахија, га је одмалена водио са собом у лов – често ми је, увек са сјајем у бистрим светлозеленим очима, причао како су са хртовима и на коњима ловили зеца. Био је премлад за ратовање, али су га, као ‘белог’, ратни цунами и октобарска револуција довели преко Крима на ове просторе. Краљевина једна-па-друга је многима белима пружила уточиште и били су увек утицајна група, али то није била његова cup of tea..

Уписао је и завршио медицину у Београду током 1920-тих, а онда је, све бежећи од политике, спојио љубав према лову са послом и отишао да службује по Санџаку.  Учио је и изучио занат лекара на најбољи начин, искуством – не једном је јахао окружен чопором вукова до удаљеног села како би обавио порођај. До своје 40-те био је печени  general practitioner, од оне старе гарде која није правила разлику међу пацијентима. Из другог великог рата је изашао као мајор ЈНА, али се одмах демобилисао и наставио праксу по забаченим крајевима.  И лов, јакако!!

До тада је већ освојио и најдражи му трофеј (тетреба) мада се шалио како је до њега дошао непрописно. За разлику од свих осталих птица које се искључиво гађају док лете, у лову на тетреба мајсторство је у прикрадању док овај пева на грани (више је то клепетање него пој), а у истој секунди када клепетање престане ловац се мора потпуно умирити, макар остао на једној нози. А његов тетреб га је осетио и полетео, те је оборен у лету.

***

Доктора (ми смо га тако звали) смо упознали 1956. у Звечану. Био је већ ожењен бабушком Олгом, ћерком полковника која је  у Швајцарској похађала царски љицеј, иначе удовом која је из претходног брака имала сина у Загребу.  Доктор и бабушка су живели у двособној, рецимо вили са омањим двориштем, у асфалтној улици . На поду дневне собе је доминирала медвеђа кожа, наравно, а имали су и ТВ, бабушка би уздисала: ‘как красни баљет‘..

Моји родитељи су радили у ‘Трепчи’, где је Рус био фабрички лекар. Убрзо је и ћале кренуо у лов – поред Руса, било је у тој групи још пар искусних ловаца са добро дресираним керовима, а ловиле су се углавном јаребице камењарке, пловке поред Ибра и зец.  Имали смо и ми, као и сви службеници, двособну приземљушу са лепим двориштем, па потом и немачке птичаре: прво Трефа, потом Лору, расне и добре ловачке керове – али ниједан ловац није имао керушу какву је имао Доктор.

Дијана, енглески сетер, је била дресирана на француске команде. Као дете нисам је гледао у лову, мене би ћале понекад водио у своје усамљене ловачке излете радним даном после ручка (и сада понекад сањам да идем у такве шетње) – у прави лов је ишао недељом са одраслим ловцима. Али сам Дијану упознао онда када је Доктор отишао за Русију и оставио је нама на чување, тамо неке ’64-те…

Мој ћале га је претходно убеђивао да се преко Црвеног Крста повеже са родбином, пошто није имао никаквих флека из младости – међутим, потрајале су те провере тамо неке Службе више година, ипак је имао етикету ‘белог’, те је први пут  отишао тек 46 година по изгнанству, а свега месец дана пре тога му је умро отац.. Провео је тамо читаво лето а ми смо се преселили, Дијана са нама.

Шетао сам је једног преподнева, онако лепо васпитану и фину, када ми се одједном дивље отела са повоца и отрчала ка једном мотоциклу. Доктор се вратио у Звечан, сео на свој ‘Томос’ и дошао по њу у Приштину, осетила га је готово на километар. Тако се привила уз њега, потом села у корпу коју је за њу припремио, нисам је више видео.

***

..крај 1960-тих је, поред ослобађања огромне енергије и уклањања многих верских и осталих до тада друштвено прихватаних стега, на просторима тадашње Србије донео и слободу многима да подробно размисле куда ће са собом и својим најближима: нагли успон шиптарског насиља на Космету помогао је и моме оцу да нађе посао у Београду и пресели нас тамо (овамо) крајем октобра ’68-ме; а већ у новембру су у Приштини, која није имала ни гарнизон ЈНА, избиле насилне демонстрације о којима се није уопште писало. Да би се исте потихо угушиле, тенкове су довлачили чак из Скопља..

***

..и тако нас је, доласком у стан на Бановом Брду, живот поново спојио са Доктором Русом. Од скромне уштеђевине, он и његова Бабушка су купили једнособан стан на свега парсто метара од нас, на првом спрату солитерчића преко пута цркве св. Ђорђа, мој отац и он су одмах поново кренули у лов на теренима Макиша код Железника.

Бабушка је умрла ’76-те а њему је пар година потом заједница преосталих ‘белих’ (са којом ипак није раскинуо баш све везе) нашла Тоњу, удовицу са два поодрасла сина из претходног брака. Е, та је била права баракуда! Смислила је да му исиса и коштану срж, натерала је и нас да њеним синовима ископамо онај одавно цркнути црно-бели ТВ из Звечана, који је доктор похранио у наш подрум (у она времена се ништа није бацало). Проблем гђе Тоње је био у томе што у браку са Доктором није поживела дуже од две године, те је он опет остао слободни удовац Ловац.

Од тада onwards, Доктор би се сваког четвртка предвече препознатљивом мелодијом огласио на динг-донг звону нашег стана на петом спрату (лифта њет било!), сео и ваљало га је забављати. Ћале је тих година поред свог редовног посла доста радио и хонорарно, сарађујући у стручним часописима, па је дужност да забави Доктора почесто западала доконог студента који је волео да га слуша, без потпитања – матори је био прилично наглув, мада је умео да чује све што не треба, видео бих то по лукавом смешку.

А имао је шта да прича, и умео: тих година је почесто одлазио у Русију, донео би нам претходно једно прастаро коферче на чување док је на путу. Моји су претпостављали да ту чува некакво злато или оружје, ја само знам да га је једном преда мном отворио, извадио стару свеску-дневник и показивао ми прекрасне цртеже козака и војника са опремом и наоружањем од пре 60 година: на питање чији су цртежи насмешио се, али сам предобро познавао рукопис око цртежа, знао сам га са рецепата још од детињства.

Рекох бежао је од политике, али је под те старе дане умео да изрецитује презимена свих чланова Лењиновог политбироа, као песмицу, а потом и њихова стварна презимена. Тврдио је да једино Стаљин (Грузин) и Лењин (чуашко неко племе) нису били евреји, али је све то причао без икакве примесе остраћености. Међутим када се причало о лову, е ту би већ прштало од страсти, присећања доживљеног, било и подоста понављања, али је умео да прича тако живо да бих одслушао у пакету и нове и старе доживљаје..

***

Почетком ’73-ће и ја сам добио дозволу и кренуо као млађан ловац са њима, после пар година се и научио па и успевао да подоста тог утрефим, имао сам тада добре рефлексе и оштро око. А Доктор је увелико зашао у своје осамдесете и држао се мене пошто је јако волео и да уловљено понесе кући и припреми – ја нисам, па бих му наравски уступио фазана, јаребице.. Понекад би се нашалио и како је припуцао реда ради, само да се чује да је учествовао. Али имао је кера, тада је његов епањол-бретон Боби био једно племенито чудо од лепоте и бољи ловац од свих нас. Маркирао би, после пуцња без грешке доносио рањену дивљач, у случају промашаја би окрену своју отмену главицу ка нама и прекорно нас погледао.

Једнога дана нас није ишло (бива тога) па је Боби преузео и из једног дворишта донео петла: истрчали Цигањи, кукају као да им је придавио краву-хранитеља фамилије. Мој ћале се извини, понуди новац, они затражише отприлике за половни ауто, ћале их отера у 3 лепе (ипак смо ми имали пушке :-)..

Имао сам привилегију да бринем о Бобију током Докторових боравака у Русији – бака би му давала храну и воду, а он је, мукица једна, чекао да се пробудим (ноћу сам учио) и да га одведем да се олакша. Свукао би ме као муња са петог спрата и било би ухх! Једном сам Бобија готово удавио повоцем пошто му се комшијска авлијанерка потурила онако сама, он јадничак кренуо али ја сам сматрао да власник то не би одобрио, и тако би..

Временом се Доктор жалио да га ноге слабије служе и смањивао је кретање, да би се до краја довезао са нама у ловиште под пуном опремом и са Бобијем на повоцу, а онда преседео у колима док ми ловимо.

***

Живот је чудо, те тако и околности натераше Доктора да се договори са Бабушкиним потомцима да га чувају – продао је станчић и отишао њима у Загреб. Иронично се пре рата нашалио Украјинац на тему српско-хрватских односа, спаковао свој бућор и повео оматорелог Бобија са собом. Послао је оданде док га је вид служио пар писама, исти онај лекарски прецизан фини рукопис…

Из Загреба смо добили у коверти парти-цедуљу да је преминуо у 100-тој години.

 

 

 

Advertisements

18 thoughts on “ДОКТОР РУС: Једна биографија

  1. ..гост аутор ти захваљује на овој части, Ивана!
    Поодавно се нисам овако лепо осећао, још од онда када сам почетком ’90-тих почео да радим при лондонској берзи метала и када су ме представили једној тамошњој легенди која је пар година пре тога тамо направила ршум о коме је брујала планета. Као да сам упознао Мајлса..
    Очекивао сам некаквог уображенка, метузалема, кад оно човек мојих година, који се онако осврну око себе у стилу ко-зар-ја? и окрене све на шалу, то ми се веома допало.
    После овога, што би рекла моја бака, могу на миру да умрем 🙂 🙂
    Дуго сам у себи носио ову причу. Thanks

  2. Dragi Gorane, trud nikakav sa moje strane a takav rezultat – zaista mi je drago da sam deo ovoga. Uzivanje u najcistijem mogucem obliku je ponekad tako dostupno.
    Cinjenica je da zadovoljstvo koje dolazi sa pravim trenutkom i pravim ljudima je neprevazidjeno. Vazno je da je prica ispricana. One onda kao da zazive.
    Cestitke! 🙂

  3. Da podelim malo svoj komentar izmedju blogova:
    Magicne su price u kojima se osete emocije. Ima emocija svakakvih, naravno, ali one lepe, plemenite, od kojih se raste u svakom pogledu – tih emocija u pricama nikad dosta. O Rusu – toliko godina zivota, a najvaznije je setiti ga se, sacuvati ga. Kakvi se sve cuvaju, a ovakvi ljudi, predani, vredni, drze se jednostavnih vrednosti da se niko ne preracuna… treba ih cuvati. Jako mi je drago da je inspiracija krenula kako jeste, i da je prica tu. Posle jos jednog citanja zaklecu se da sam ga i ja poznavala 🙂

  4. Е ОВО ми је најдражи коментар, Ивана!
    О емоцијама не бих баш тамо пред пуно света, а овде их па расипам и превише, када ме понесу, али не жалим се 🙂
    Покушаћу да тамо објасним једну амбиваленцију, нужну пошто је сама прича морала бити битно скраћена због саме природе медија: ради се о особи која је дубоко у себи против насиља. Бежи од оних који убијају, лечи и теши болесне, хуманист – није то истицао и стога није био сујетан.. Веома равним тоном, професионалним, би сугерисао како да се ублажи тегоба.
    Гледе упознавања, додаћу да је увек имао тај типични руски нагласак са акцентом, мада је дакакко савршено владао падежима и синтаксом.. Недостаје само фотка, али то н’умем да поставим, мада ако успем, послаћу.

  5. Svi cuvamo emocije, kao da ce se pokvariti 🙂
    Ko zna, mozda i hoce. Treba to vezbati, sa emocijama. Drago mi je da si ovde rasipan 🙂

    Lepu si nit dotakao. Bas zato mislim da o takvim ljudima treba pricati. Ne samo zato sto ih volimo, vec zato sto su izuzetni ljudi. Najlepse je bas to da nisu sujetni, sigurno ne u smislu koji vidjamo svakodnevno, a zadovoljstvo kod dobro obavljenog posla je nesto vrhunsko u zivotu, i to pokusavam da objasnim klinki (samo mi ne ide og-zna-kako dobro). Taj sklop osobina se i ocekuje od jednog lekara, ali izgleda da je retkost. Ljudima treba vise nege, ne u smislu drzanja za ruku (iako i toga verovatno fali), vec negovanja pravih kvaliteta.

    Radim ovde sa Rusima i jako volim naglasak sa kojim pricaju engleski. Vrlo im je vazno da je to dobar engleski, ali kako ga samo omeksaju i smesaju svojim akcentom, ja uzivam. Ono sto daju u americkim filmovima nije to to.

    Hvala tebi na svim lepim razgovorima.

  6. ..данас има тамо неколико коментара, покушао сам да одговорим на њих али тренутно немам приступа. Само да знаш, Ивана, покушаћу касније, свакако, да као и синоћ на све одговорим.. лепо је и интересантно то искуство.
    Otherwise unchanged 🙂 🙂

  7. Ja nisam mogla ni da otvorim sajt sve do sada, a i sa ovim sam imala problema. Nista strasno, desava se.
    To sa komentarima sam ja naucila od Chera, i u pravu je, tamo gde ima puno i cestih komentara, red je odgovoriti na vreme, ali sa mojim tekstovima je drugacije pa sam se navikla da svratim, vidim cega ima, odem poslom pa se vratim i tako… mislim da si bas fin domacin na temi 🙂
    I uzivaj. Drago mi je za lepo iskustvo.

  8. ..приводи се полако крају ова прича, па да овде додам нешто што ми је увек било симпатично: Доктор је био висок, мој ћале онизак (од оних који су дрчни и испрсе се, увек спремни за фајт 🙂 Па је стога Доктор ћалета одувек звао ‘маљи’, маму је логично звао ‘маљиница’, а мене ‘маљи-маљи’, иако сам био виши од њега 🙂

  9. Lepo je, zar ne, za decu da imaju takve ljude oko sebe, za njih da imaju decu oko sebe, i prijatelje, drustvo…vazne stvari, neophodne.
    Drago mi je da je iskustvo bilo lepo.
    Poslala mi je kuci komentar jedna draga osoba koja prati prozu neurozu preko mail-a, i izjavila kako je prica divna, i da takvih ljudi sve manje ima na svetu.
    Eto 🙂

  10. Необично ми је драго да се прича допала особи која је теби драга. Слажем се да је све мање људи као Рус, или бар лекара као што је он био.
    Иначе, интересантно је да смо сви ми некада млади референти у спољној трговини, далеко пре него што су измишљени телефакс/и-мејл, кроз комуникацију телексима најбоље скраћенице учили од руских телексиста. Сами Руси долазили би на састанке и било је муке у споразумевању, али су зато тамо код куће у својим фирмама запошљавали врхунске преводиоце.
    Данас већ читав свет влада енглеским (или обратно), али мени то не смета превише све док нам неко не забрани да користимо свој језик или писмо.

  11. I ja smatram moju sestru Dianu takvim lekarem, jos iz vremena kad je bila student. Prosto se videlo. I mada sam ja jos bila klinka, znala sam da je to jednostavno retko. treba sebe nastelovati, treba decu nastelovati, i obracati paznju na retke ljude. One dobre. Oni drugi i nisu bas retki. A volela bih da gresim.

    Trebalo bi uciti ruski, bar mi koji ga ne znamo bi trebali. Ko zna, mozda cemo onda bolje razumeti svoje slovenske duse. Bez pateticne crte, naravno, toga se svuda nadje.
    Ali ja volim engleski, zaista ga volim. Opisala sam to u jednom pokusaju romana. A volim i francuski. Hmm, verovatno je moj jedini problem da sam lenja i ne ucim sve sto se nauciti moze 🙂

  12. Mua..sta li vec 🙂 Bogatstvo je sto imas takvo secanje i poznavanje takvog Coveka!
    Uzivala sam citajuci, i razmisljala koliko ljudi u nasoj okolini nekada imaju uticaj na nas, iako su periferne licnosti u nasim zivotima. Tebe je Ruja 🙂 oplemenio.
    Tako ja mislim, pozdrav MuaMua 😀

  13. Zahvaljujem i uzvracam pozdrav, nikadrobom 🙂
    Bas mi je drago da si uzivao u citanju. A glede uzivanja u lovu, pa – i vecina onih koje poznajem su protivnici lova (ukljucujuci, narocito, one fazane tamo, koje pak nisam nesto ugrozio protekle sezone, ali to je tajna 😦
    Moja ljudska potreba je u slucaju lova vise druzenje i priroda, ali ima stvarno ostrascenih, od kojih moramo najvise paziti da nas ne .. сашију, пуцајући онако алаво.

  14. zelenavrata, веома озбиљно сам се замислио по питању МуаМуа, мислим да ми се више допада од садашњег надимка, а може се и скратити (Муа х2):-)
    Мислим да свуда око нас има таквих особа које нас могу нечим оплеменити и притом нам то неће набијати на нос, баш као што је и свако способан да нам нанесе зло.
    А као што лепо каже Ивана на примеру своје сестре: просто се све то види, лако и брзо.
    Што се тиче учења језика, Ивана, потпуно се слажем: руски се лако учи, енглески сам одувек обожавао и веома сам лењ за све друго 🙂

  15. Kada sam procitala o nasem doktoru Romasjukovu,lekaru, legendi Trepcine medicine rada, upitala sam se, zar je moguce! Kako ste ga samo tako verno opisali, pocev od izgleda a i sve ostalo..Plenio je svojom plemenitoscu,umerenoscu, u svemu.Zvecan je bio mesto u kome se tako lepo zivelo,toliko pravih prijatelja i dobrih ljudi. U takvom mestu doktor je uzivao veliki ugled i postovanje. Sa takvom lakocom ,nikad sa greskom a sa velikim postovanjem izgovaralo se njegovo ime. Trepcin dr. Romasjukov zasluzio je da bude sacuvan od zaborava. Hvala vam.

  16. Na internetu sam nasla da je u Kursumliji posle rata jedan od lekara bio ruski lekar dr. Vjeceslav Ramasjukov.Da li je trebalo da pise Romasjukov? Upitala sam se, da li taj ruski lekar ima neke veze sa nasim dr.Romasjukovim i tako slucajno nasla ovo napisano secanje na naseg dr.Romasjukova. Vase napisano o dr. Romasjukovu, koje je za nas bilo njegovo i ime i prezime, zasluzuje da bude objavljeno u listu Jedinstvo iz Zvecana. Hvala vam.

  17. Poštovana Boba, veoma sam prijatno iznenađen Vašim javljanjem.
    Svu zahvalnost za objavljivanje moga sećanja na Dr. Vsevoloda Romasjukova kako ovde na ‘Prozi’ tako i na sajtu VIP Blog B92 dugujem Ivani.
    Da, upravo sam proverio sa ocem: Jedan isti, taj Romasjukov je od 1945-te u Kuršumliji bio lekar u regrutnom centru, a potom, sredinom 50-tih su se ponovo videli-upoznali kada su moji roditelji počeli da rade u ‘Trepči’ (Todorovići, Ljube i sada pok.Darinka). Ostao nam je kućni prijatelj sve do selidbe za Zagreb, a sve ostalo je sadržano u tekstu (naravno, za mnoga sećanja i nije bilo dovoljno prostora 🙂 – ali veoma mi je drago da nisam jedini koji se priseća nekoga ko bi sada imao 112 godina 🙂 Valjda se imao zašta roditi..
    Srdačan pozdrav,
    Goran Todorović

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s