ДОКТОР РУС: Једна биографија

Gost autor: MuadDib  

У овој причи ће се можда поткрасти покоја ловачка лаж, али све остало је истина, часна пионирска.. 🙂

Сви су га звали Рус а био је Украјинац. Всеволод Леонидович Ромасјуков, (1898-1999), ловац и лекар. Познавао сам га готово четири деценије а увек ми се чинио истим: стасит и поносно усправан, бледог издуженог лица са мало седе косе, дечије упитног погледа, занесен у своје мисли као многе наглуве особе. Озбиљан израз се појављивао једино када би говорио о лову или начину лечења некакве тегобе.

Одрастајући у царској Русији уживао је привилегију статуса и образовања, а зет, спахија, га је одмалена водио са собом у лов – често ми је, увек са сјајем у бистрим светлозеленим очима, причао како су са хртовима и на коњима ловили зеца. Био је премлад за ратовање, али су га, као ‘белог’, ратни цунами и октобарска револуција довели преко Крима на ове просторе. Краљевина једна-па-друга је многима белима пружила уточиште и били су увек утицајна група, али то није била његова cup of tea..

Уписао је и завршио медицину у Београду током 1920-тих, а онда је, све бежећи од политике, спојио љубав према лову са послом и отишао да службује по Санџаку.  Учио је и изучио занат лекара на најбољи начин, искуством – не једном је јахао окружен чопором вукова до удаљеног села како би обавио порођај. До своје 40-те био је печени  general practitioner, од оне старе гарде која није правила разлику међу пацијентима. Из другог великог рата је изашао као мајор ЈНА, али се одмах демобилисао и наставио праксу по забаченим крајевима.  И лов, јакако!!

До тада је већ освојио и најдражи му трофеј (тетреба) мада се шалио како је до њега дошао непрописно. За разлику од свих осталих птица које се искључиво гађају док лете, у лову на тетреба мајсторство је у прикрадању док овај пева на грани (више је то клепетање него пој), а у истој секунди када клепетање престане ловац се мора потпуно умирити, макар остао на једној нози. А његов тетреб га је осетио и полетео, те је оборен у лету.

***

Доктора (ми смо га тако звали) смо упознали 1956. у Звечану. Био је већ ожењен бабушком Олгом, ћерком полковника која је  у Швајцарској похађала царски љицеј, иначе удовом која је из претходног брака имала сина у Загребу.  Доктор и бабушка су живели у двособној, рецимо вили са омањим двориштем, у асфалтној улици . На поду дневне собе је доминирала медвеђа кожа, наравно, а имали су и ТВ, бабушка би уздисала: ‘как красни баљет‘..

Моји родитељи су радили у ‘Трепчи’, где је Рус био фабрички лекар. Убрзо је и ћале кренуо у лов – поред Руса, било је у тој групи још пар искусних ловаца са добро дресираним керовима, а ловиле су се углавном јаребице камењарке, пловке поред Ибра и зец.  Имали смо и ми, као и сви службеници, двособну приземљушу са лепим двориштем, па потом и немачке птичаре: прво Трефа, потом Лору, расне и добре ловачке керове – али ниједан ловац није имао керушу какву је имао Доктор.

Дијана, енглески сетер, је била дресирана на француске команде. Као дете нисам је гледао у лову, мене би ћале понекад водио у своје усамљене ловачке излете радним даном после ручка (и сада понекад сањам да идем у такве шетње) – у прави лов је ишао недељом са одраслим ловцима. Али сам Дијану упознао онда када је Доктор отишао за Русију и оставио је нама на чување, тамо неке ’64-те…

Мој ћале га је претходно убеђивао да се преко Црвеног Крста повеже са родбином, пошто није имао никаквих флека из младости – међутим, потрајале су те провере тамо неке Службе више година, ипак је имао етикету ‘белог’, те је први пут  отишао тек 46 година по изгнанству, а свега месец дана пре тога му је умро отац.. Провео је тамо читаво лето а ми смо се преселили, Дијана са нама.

Шетао сам је једног преподнева, онако лепо васпитану и фину, када ми се одједном дивље отела са повоца и отрчала ка једном мотоциклу. Доктор се вратио у Звечан, сео на свој ‘Томос’ и дошао по њу у Приштину, осетила га је готово на километар. Тако се привила уз њега, потом села у корпу коју је за њу припремио, нисам је више видео.

***

..крај 1960-тих је, поред ослобађања огромне енергије и уклањања многих верских и осталих до тада друштвено прихватаних стега, на просторима тадашње Србије донео и слободу многима да подробно размисле куда ће са собом и својим најближима: нагли успон шиптарског насиља на Космету помогао је и моме оцу да нађе посао у Београду и пресели нас тамо (овамо) крајем октобра ’68-ме; а већ у новембру су у Приштини, која није имала ни гарнизон ЈНА, избиле насилне демонстрације о којима се није уопште писало. Да би се исте потихо угушиле, тенкове су довлачили чак из Скопља..

***

..и тако нас је, доласком у стан на Бановом Брду, живот поново спојио са Доктором Русом. Од скромне уштеђевине, он и његова Бабушка су купили једнособан стан на свега парсто метара од нас, на првом спрату солитерчића преко пута цркве св. Ђорђа, мој отац и он су одмах поново кренули у лов на теренима Макиша код Железника.

Бабушка је умрла ’76-те а њему је пар година потом заједница преосталих ‘белих’ (са којом ипак није раскинуо баш све везе) нашла Тоњу, удовицу са два поодрасла сина из претходног брака. Е, та је била права баракуда! Смислила је да му исиса и коштану срж, натерала је и нас да њеним синовима ископамо онај одавно цркнути црно-бели ТВ из Звечана, који је доктор похранио у наш подрум (у она времена се ништа није бацало). Проблем гђе Тоње је био у томе што у браку са Доктором није поживела дуже од две године, те је он опет остао слободни удовац Ловац.

Од тада onwards, Доктор би се сваког четвртка предвече препознатљивом мелодијом огласио на динг-донг звону нашег стана на петом спрату (лифта њет било!), сео и ваљало га је забављати. Ћале је тих година поред свог редовног посла доста радио и хонорарно, сарађујући у стручним часописима, па је дужност да забави Доктора почесто западала доконог студента који је волео да га слуша, без потпитања – матори је био прилично наглув, мада је умео да чује све што не треба, видео бих то по лукавом смешку.

А имао је шта да прича, и умео: тих година је почесто одлазио у Русију, донео би нам претходно једно прастаро коферче на чување док је на путу. Моји су претпостављали да ту чува некакво злато или оружје, ја само знам да га је једном преда мном отворио, извадио стару свеску-дневник и показивао ми прекрасне цртеже козака и војника са опремом и наоружањем од пре 60 година: на питање чији су цртежи насмешио се, али сам предобро познавао рукопис око цртежа, знао сам га са рецепата још од детињства.

Рекох бежао је од политике, али је под те старе дане умео да изрецитује презимена свих чланова Лењиновог политбироа, као песмицу, а потом и њихова стварна презимена. Тврдио је да једино Стаљин (Грузин) и Лењин (чуашко неко племе) нису били евреји, али је све то причао без икакве примесе остраћености. Међутим када се причало о лову, е ту би већ прштало од страсти, присећања доживљеног, било и подоста понављања, али је умео да прича тако живо да бих одслушао у пакету и нове и старе доживљаје..

***

Почетком ’73-ће и ја сам добио дозволу и кренуо као млађан ловац са њима, после пар година се и научио па и успевао да подоста тог утрефим, имао сам тада добре рефлексе и оштро око. А Доктор је увелико зашао у своје осамдесете и држао се мене пошто је јако волео и да уловљено понесе кући и припреми – ја нисам, па бих му наравски уступио фазана, јаребице.. Понекад би се нашалио и како је припуцао реда ради, само да се чује да је учествовао. Али имао је кера, тада је његов епањол-бретон Боби био једно племенито чудо од лепоте и бољи ловац од свих нас. Маркирао би, после пуцња без грешке доносио рањену дивљач, у случају промашаја би окрену своју отмену главицу ка нама и прекорно нас погледао.

Једнога дана нас није ишло (бива тога) па је Боби преузео и из једног дворишта донео петла: истрчали Цигањи, кукају као да им је придавио краву-хранитеља фамилије. Мој ћале се извини, понуди новац, они затражише отприлике за половни ауто, ћале их отера у 3 лепе (ипак смо ми имали пушке :-)..

Имао сам привилегију да бринем о Бобију током Докторових боравака у Русији – бака би му давала храну и воду, а он је, мукица једна, чекао да се пробудим (ноћу сам учио) и да га одведем да се олакша. Свукао би ме као муња са петог спрата и било би ухх! Једном сам Бобија готово удавио повоцем пошто му се комшијска авлијанерка потурила онако сама, он јадничак кренуо али ја сам сматрао да власник то не би одобрио, и тако би..

Временом се Доктор жалио да га ноге слабије служе и смањивао је кретање, да би се до краја довезао са нама у ловиште под пуном опремом и са Бобијем на повоцу, а онда преседео у колима док ми ловимо.

***

Живот је чудо, те тако и околности натераше Доктора да се договори са Бабушкиним потомцима да га чувају – продао је станчић и отишао њима у Загреб. Иронично се пре рата нашалио Украјинац на тему српско-хрватских односа, спаковао свој бућор и повео оматорелог Бобија са собом. Послао је оданде док га је вид служио пар писама, исти онај лекарски прецизан фини рукопис…

Из Загреба смо добили у коверти парти-цедуљу да је преминуо у 100-тој години.

 

 

 

Advertisements