Popodne

“Ajdemo na pice,” ponudio je Dejan. Ana je klimnula glavom. Sreli su se u biblioteci nakon godinu ili dve od poslednjeg susreta. Poznavali su se iz osnovne skole i poslednjih desetak godina vidjali povremeno na zurkama kod zajednickih prijatelja. Ana je dolazila prvo sa deckom a posle sa muzem; Dejan je uvek dolazio sa novom devojkom. Dejan se sa godinama nije menjao, samo su devojke postajale sve mladje. Odnosno, one su ostajale na istom broju godina, dok je Dejan kao i svi iz njihove generacije zasao u tridesete, i prevalio sredinu. Sa devojkama je uvek bio vrlo pazljiv. Muski deo drustva nije sumnjao da je njegova paznja dolazila od svezine veze, ili devojke. Tako su objasnjavali jedni drugima Dejanov stil. Zenski deo ga je smatrao nezrelim. Osim devojaka, sve u njegovom zivotu je imalo kvalitet suspendovane mladosti, pricalo se iza njegovih ledja. Jos uvek je svirao gitaru, ziveo je od labavo povezanih poslova produkcije videa, muzike, bavio se i filmom, odlazio ponekad van zemlje – toliko je Ana cula od drugih. Ona je zavrsila medicinu, specijalizirala pedijatriju, i radila na klinici koja je imala dobru reputaciju. Sa muzem je pocela da se zabavlja pri kraju studija; vencali su se nakon sto je specijalizirala. Imala je bolju figuru sa 28 nego sa 18, mozda ni sa 38 nece biti losa, zakljucio bi Dejan svaki put kad je video. Tog dana u biblioteci izgledala je previse mrsava. On je izgledao dobro kao i uvek, samo mu je kosa izgledala nesto manje gusta, i u uglovima ociju je imao radijalne crtice, kao urezani piktogram.

Bar je bio od onih stojecih, gde su stolice visoke i hladne, od mesavine plastike i metala drecavih boja. Nije bilo mesta za vise od petoro ljudi unutra, i osim barmena, Ana i Dejan su bili jedini gosti. Bilo je rano, tek 2 popodne. Muzika je bila glasna, Dejan je pricao, Ana nije slusala i popila je pice. On joj je ponudio jos jedno, i ona je odmahnula glavom. “Hoces da odemo do mene, ja sam odmah tu iza ugla?” ponudio je. Ana je klimnula glavom.

U dnevnoj sobi je na koznom kaucu lezala akusticna gitara, na podu su lezale ploce, diskovi i knjige, i uz dve fotelje, slike, crteze, muzicki uredjaj sa puno delova i cupavu prostirku, Ana je skliznula na pod u opusteni ambijent, ledja naslonjenih na kauc. Dejan je seo preko puta, u fotelju i zagledao se u nju. “Sta se desilo,” pitao je. Ana je slegnula ramenima.

Ustao je, otisao u kuhinju i doneo im po pice. Ona je svoje pazljivo spustila na pod kraj sebe. On je krenuo da pusti muziku, ali ga je ona zaustavila: “Tisina je bolja. Nemas nista protiv?” Nije. Spustio se nazad u fotelju. Imala je sitne linije u uglovima ociju, i svetliju kosu nego ranije. Pantalone i sako su joj dobro stajali; nosila je ravne cipele. Zbog posla, verovatno, setio se da je lekar.

“Secas se izleta u petom razredu, kad…,” zapocela je Ana i Dejan je ubacio “… kad su nas vodili u Botanicku bastu?” Klimnula je glavom i nasmesila se. Kao da je ozivela tim osmehom,  i setio je se iznenada kao devojcice iz petog 3. Ohrabren Aninim osmehom, Dejan je poceo da prica. Na mestima gde se glasno zasmejala, on bi joj se pridruzio osmehom, i nastavljao. Ana nije tako dobro pamtila, ali Dejan je sve imao sacuvano. Epizode iz skole je prekidao anegdotama iz svoje svakodnevice, ljude koje je sretao skicirao je sa par reci i ona se smejala, ili samo klimala glavom, i onda ga pitanjem vracala nazad u zajednicku godinu petog razreda. On se zagrejao i znao je da je sada drzi u rukama, kao plahu pticu. Ona je jos uvek sedela na podu, pice nije ni dotakla, ali ledja su se opustila, skliznula jos malo, i bilo joj je udobno. Postavljala je pitanja – ko je gde, sta se desilo sa ovim ili onim, sta rade; on je za sve imao odgovor. Smejala se u talasima, stomacnim brujanjem dubokog smeha, i Dejan se opustio. Ana nije vise bila u opasnosti. Kad su se oboje umorili – smeh joj je dolazio vise iz ociju nego iz grla, on je pravio duze pauze izmedju prica – svetlost se promenila u stanu, bilo je vec oko 6, i on je imao planove za to vece. Zacutao je. Ona je ruku oslonjenih na kolena i lagano povijene glave sedela bez pokreta, izgledalo je kao da ce da zadrema. Dejan je sedeo u tisini, ispruzio je noge, i zavalio se udobno. Gledao je u ravnu, belu tavanicu. Prenuo ga je Anin glas nesto kasnije: “Molim te, nemoj da kazes nikome da si me video danas.”
“Ma, naravno, ne brini…,” krenuo je i i pogledao ka njoj. Ustajala je sporo, pomalo nespretno, kao da je umorna.
“Dobila sam dva rezultata danas,”rekla je, gledajuci u pod. “Ja sam u redu; moj pacijent, devojcica od 11 godina, nije.” Dejan je ostao u fotelji i nista nije rekao. Ana je krenula ka vratima, otvorila ih i opet ga pogledala: “Ali nije sve izgubljeno. Hvala.” Izasla je i zatvorila vrata za sobom.