Da se zna

Kako sa bliznjima, izgleda nepremostiv ljudski problem. Kazu izvestaji iz javnosti da idemo u bioskop da bi se osecali kao deo grupe. Sedimo u mraku, delimo slike sa platna i prodorne zvuke, cutimo, i nismo tako sami. Jadni mi, tako sami. U bioskopskoj sali, nasim gradovima, u Svemiru. Sedam milijardi ljudi na ovom svetu, a mi smo sami. Mozda kad ne bi bili tako pogani jedni prema drugima, ne bi nas delio toliki jaz. Dzaba urodjena priroda drustvenih zivotinja – ljudi su naucili da zaziru jedni od drugih, s pravom, i sada sede u bioskopskom mraku, i cute. 

Kad je oslobodjenje Pariza bilo samo pitanje dana tamo davne 1944. i krenuo je i otpor u gradu, ohrabren bukom saveznickih topova iz pravca Normandije ili dokle su vec stigli pocetkom avgusta, de Gaul je pregovarao sa Amerikancima i Englezima da francuska vojska udje u Pariz prva i zvanicno ga oslobodi. Posle sramotnih godina kolaboracije i raznih izdajstava, general je zeleo da obnovi francuski duh. Ovi su se slozili – Pariz im nije bio nesto bitan, izgledalo je – ali pod jednim uslovom: da svi vojnici koji udju u Pariz budu beli. Znali su o cemu pricaju. U to vreme su dve trecine francuske oslobodilacke vojske cinili Afrikanci iz kolonija, koji su uglavnom prinudno bili mobilisani tokom godina ratovanja, i kao hrabri i pozrtvovani vec uveliko oslobodjali Evropu od 1943-ce. Ne, cvrsti su bili Eisenhower i Churchill, ne zna se koji cvrsci, dogovor vazi jedino ako ce svi biti beli. Da se ne vide na filmu kao junaci, da se ne ljube sa devojkama i plesu po bulevarima. Gledace to americka publika u bioskopima, i ona britanska…- ne, ne moze. De Gaul  se slozio, da li uz opiranje ili bez vec ni tada nije bilo bitno, ali pojavio se ubrzo problem: naime, jedina francuska divizija koja je bila potpuno bela je bila negde u Africi, na ko zna koliko dana putovanja, a oslobodjenje ne moze da ceka. U svim, ali apsolutno svim jedinicama, vojska je bila izmesana. I tu krenuse strateski potezi ovakvi i onakvi, da sakupe dovoljno belih momaka za paradu oslobodjenja, da bi na kraju dovukli Spance da uz nesto belih autenticnih statiraju kao Francuzi.

Uz sva redovna ponizenja i nefer tretman koji su dozivljavali, ovako nesto je moralo duboko da zaboli junacne Arape i crne Afrikance iz juznijih predela, koji su velikom vecinom bili sirotinja od koje bi tesko bilo naci jadnije, i kojima su familije prezivljavale pod ko zna kojim uslovima dok su oni ratovali daleko. Ali to nije bio kraj. Kako sloboda nakon rata nije dosla svima jednako, i kad su krenuli kolonijalni ratovi 50-tih, francuska vlada je 1959. ukinula penzije africkim veteranima Drugog svetskog rata. Neka su ginuli, bili lagani, ponizavani i vredjani, i ako su sve to preziveli, sta, nisu zahvalni? Do 2002-e, kada je Vrhovni sud Francuske nakon bezbrojnih parnica presudio da moraju da im se plate te jadne penzije, njima koji su vecinom do tada i pomrli, nista nisu dobili. Od tada jedna za drugom, drzavne administracije zavlace, razvlace, i ne placaju.

Ovo nije onaj tip istorijske lekcije iz koje se nesto dâ nauciti. Ne, ovo je samo da se zna.

Advertisements